КАДРОВИ РЕШАВАЈУ СВЕ

Кадрови решавају све, говорио је Стаљин. Воља за загледањем у његове владарске особине и наслеђе не јењава, упркос и историјским оценама и одмаклом времену. Седмог новембра било је 65 година од чувене ратне параде трупа Црвене армије под Кремљом – док су Немци били на 130 километара од Москве! Шестог. децембра навршиће се 65 година од поласка Совјета у познати противнапад, који неће престајати све до коначног слома тада најспремније ратне машине света. И сада, када су и историја и литература већ одавно "рекле своје", читавим брдима већ написаних књига на Западу се и даље придодају нове. Увек се некоме чини да још нема довољно убедљивог одговора на питање, како је то било могућно?

Руски ратни обрт је нека врста преседана данашње "ирачке дилеме", искрсле поводом почетних коректних процена и крајњег, сасвим непредвиђеног исхода. Као у причи о "савршеном злочину", када "непредвиђени исход" уследи као правично разоткривање и казнени епилог.

По проценама, СССР је био зрео за слом. Стаљина нису волели, бојали су га се. Његов систем је био ефикасан једино у бруталности према грађанима. Илузије о армији развејане су ратом у Финској. А онда, тај исти омражени Стаљин успева да мобилише последње резерве енергије и борбеног духа народа и да врати земљу са ивице понора.

Има ли у томе неочекиваног? Руси ће рећи, нема. Они су бранили своју отаџбину! Какав год да је сав тај историјски инвентар био, укључујући и Стаљина и терор, то је било то њихово, отаџбина. Слобода руског простора.

Могућно је да западњаци, полазећи од својих радикално другачијих историјских основа, теже разумеју такво атавистичко вредновање простора као слободе. У западном родољубљу израженија је компонента особеног пута, исказана и тековином личних права.

Гарантоване слободе помажу да се, макар у свести, проширује "простор којем се припада". Отаџбина је тамо где се ради и где си заштићен као грађанин.

Разлика у "читању историје" пробија изгледа и у раван политике, па се у односима Русије и Запада управо запажа жива расправа о стању руске демократије. Уочава се јасна бојазан Запада да је "Јељцинова демократија" жртвована "Путиновој Русији".

Говорећи Думи и Савету Федерације (2005.), председник Путин 34 пута је изговорио реч "држава", 34 пута реч "земља", 32 пута Русија, а тек 15 пута реч "демократија". Ипак, у истом говору, Путин каже да је "развој Русије као слободне, демократске државе главни политички и идеолошки задатак". Њено стремљење је да постане "слободна земља слободног народа".

Произилази, Путин рачуна с демократијом. Само, помињући "државу", "земљу", Русију, па тек једном и "демократију", можда сматра неумесним да се, с Русијом у опасности од распадања, прво говори о приоритету демократије.

Он каже, демократија треба да се развија поступно, прикладно околностима. Говори да Русија треба да буде у већој мери парламентарна, али када се боље развију партије и када ојача парламент. До тада, власт остаје председнику. Рекло би се, Путин се боји последица вежбања.

За почетак, шеф државе ће допринети тиме што ће се повући с места када му истекне мандат. Придодаће неприкосновености закона земље.

Путинов аргумент је пропаст СССР – "највећа геополитичка катастрофа двадесетог века", којом је отворен пут "епидемији дезинтеграција". Не види се да је у створеном лому негде почела демократија.

По подацима који се не доводе у питање, седморо од сваких десет упитаних Руса, данас радије слуша то што говори шеф државе. У маси, Руси одбацују "Јељцинову демократију". Називају је "издајничком". Мрзе олигархију, била је, кажу, спремна да прода Русију.