Отпад као знак распознавања

Ако бисте при повратку из неке европске земље возом или аутобусом преспавали улазак у Србију, и због тога се после извесног времена упитали "где сам ја то сада", брзо бисте дошли до одговора. На основу најлон кеса на крошњама дрвећа, разбацаних пластичних празних или полупразних боца, старих аутомобилских гума, аутомобилских "кршева" и њихових каросерија, одбачених остатака "беле" технике, картонских кутија, и велике количине различитог другог отпада, на све стране – лако ћете закључити да сте стигли у Србију. Данас је њен знак распознавања, између осталог и – ђубре. Има га свуда. Највише поред саобраћајница, али не заостају ни обале река, а и саме реке, језера, пољане и ливаде у близини неког пута, ни периферије насељених места, а врло често не само периферије. У насељеним местима, све што се још назива "зеленом површином" одавно је изгубило битку.

Јавних површина које нису под смећем све је мање. Због тога се можемо с правом питати, да ли то Србија постаје својеврсна "земља контејнер".

Нажалост, велики број грађана ову појаву и не примећује. Напротив, доприноси јој. Примети је тек уколико нагомилано ђубре, каква дивља депонија, непријатно замирише. Осећај за чисто и лепо је већ одавно изгубљен. Разбацано ђубре је постало део "нормалног" животног простора.

Савесне грађане Србије ова појава, која је узела маха од почетка деведесетих година (ни раније није било много боље), иритира и често их чини несрећним. Уколико су у прилици да угосте неког из иностранства, изазива и осећај стида.

Наравно, нису у питању само гости из иностранства. У питању смо на првом месту ми. Да ли морамо да живимо у оваквој животној средини? Они савеснији ће рећи "наравно, не".

Овај проблем је у Србији достигао врло висок ниво. Могло би се рећи да се дошло до критичне тачке. Или је чаша већ преливена. Због тога би се са највиших државних нивоа морало кренути у врло јаку акцију. Чишћење јавних површина, интензивна едукација на свим школским нивоима, укључујући и универзитет, јака позитивна медијска кампања, и наравно оштра казнена политика. Због тога је неопходна координирана акција министарстава задужених за: животну средину, образовање, правосуђе, полицију. И поред свих тешкоћа, енергије за повратак достојанства и на овај начин мора се наћи.

Професор на Хемијском факултету Универзитета у Београду