Otpad kao znak raspoznavanja

Ako biste pri povratku iz neke evropske zemlje vozom ili autobusom prespavali ulazak u Srbiju, i zbog toga se posle izvesnog vremena upitali "gde sam ja to sada", brzo biste došli do odgovora. Na osnovu najlon kesa na krošnjama drveća, razbacanih plastičnih praznih ili polupraznih boca, starih automobilskih guma, automobilskih "krševa" i njihovih karoserija, odbačenih ostataka "bele" tehnike, kartonskih kutija, i velike količine različitog drugog otpada, na sve strane – lako ćete zaključiti da ste stigli u Srbiju. Danas je njen znak raspoznavanja, između ostalog i – đubre. Ima ga svuda. Najviše pored saobraćajnica, ali ne zaostaju ni obale reka, a i same reke, jezera, poljane i livade u blizini nekog puta, ni periferije naseljenih mesta, a vrlo često ne samo periferije. U naseljenim mestima, sve što se još naziva "zelenom površinom" odavno je izgubilo bitku.

Javnih površina koje nisu pod smećem sve je manje. Zbog toga se možemo s pravom pitati, da li to Srbija postaje svojevrsna "zemlja kontejner".

Nažalost, veliki broj građana ovu pojavu i ne primećuje. Naprotiv, doprinosi joj. Primeti je tek ukoliko nagomilano đubre, kakva divlja deponija, neprijatno zamiriše. Osećaj za čisto i lepo je već odavno izgubljen. Razbacano đubre je postalo deo "normalnog" životnog prostora.

Savesne građane Srbije ova pojava, koja je uzela maha od početka devedesetih godina (ni ranije nije bilo mnogo bolje), iritira i često ih čini nesrećnim. Ukoliko su u prilici da ugoste nekog iz inostranstva, izaziva i osećaj stida.

Naravno, nisu u pitanju samo gosti iz inostranstva. U pitanju smo na prvom mestu mi. Da li moramo da živimo u ovakvoj životnoj sredini? Oni savesniji će reći "naravno, ne".

Ovaj problem je u Srbiji dostigao vrlo visok nivo. Moglo bi se reći da se došlo do kritične tačke. Ili je čaša već prelivena. Zbog toga bi se sa najviših državnih nivoa moralo krenuti u vrlo jaku akciju. Čišćenje javnih površina, intenzivna edukacija na svim školskim nivoima, uključujući i univerzitet, jaka pozitivna medijska kampanja, i naravno oštra kaznena politika. Zbog toga je neophodna koordinirana akcija ministarstava zaduženih za: životnu sredinu, obrazovanje, pravosuđe, policiju. I pored svih teškoća, energije za povratak dostojanstva i na ovaj način mora se naći.

Profesor na Hemijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu