„Атомски удар” Чоле на Ушће

„Чоло, волимо те”, викале су и девојке и даме у најбољим годинама док су синоћ чекале да Здравко Чолић изађе на концертну сцену на Ушћу. Вероватно барем помало на њихову жалост, да би му исказале љубав – морале су стати у ред, и то ред од око 80.000 људи, који су се сјатили на свирку.

Готово као за инат кад се узме у обзир да је синоћ био све само не напуштен и усамљен, Чолић је, као што је и најављено, спектакл којим је обележио четири деценије каријере отворио песмом „Синоћ ниси била ту”, с којом је некада давно почео самостално да наступа. Симболично, као порука за још много успешних година које су несумњиво пред једном од највећих балканских музичких звезда, следећа песма је била „Продужи даље”, на коју је публика, нимало заморена првим изливом одушевљења који јој се отео чим се Чола појавио на бини, одговорила блаженом масовном хистеријом. Људи су пали у потпуни транс, истовремено се и смејали и пуштали сузе, размењивали пољупце не престајући да играју. Али, колико год гласни били, врискове је, без обзира на то што ни ветар није помагао тон-мајсторима, без проблема надјачавао савршен звук са сцене.

Полудели су, али на много непријатнији начин, и они који су после почетка концерта још увек били пред вратницама и покушавали да се пробију кроз гужву и уђу на свирку.

– Је ли могуће да је цео Београд стао на ову ливаду, само за нас нема места – коментарисали су у редовима.

Цео Београд није дошао, али је пристигло и мноштво из ко зна колико градова разних земаља бивше Југославије, што су откривали препознатљиви акценти који су се могли чути на сваком кораку. Јуче је била годишњица почетка распада некада јединствене државе. Концерт на Ушћу је послужио да се „растављени супружници” на годишњицу развода поново сретну и подсете се неких од најбољих тренутака заједничког живота, чију рану наивност и спонтани идеализам оличава Чолић. Уосталом, после Тита, бело одело не пристаје најбоље Горану Бреговићу, колико год га он упорно навлачио, него управо Чоли, мада је свирку синоћ одлучио да „лансира” носећи црну комбинацију.

На то одело Чолић је у једном тренутку прислонио акустичну гитару и засвирао уз бенд, подсећајући да он није само харизматични извођач него и аутор многих песама које је објавио на последњих неколико албума. Мада, вероватно је и њему, колико и публици навикнутој на његово истрчавање маратона на сваком концерту, било необично што не јури с краја на крај бине, него стоји уз микрофон „заробљен” на сталку док су му руке заузете пребирањем по жицама.

„Маракану” је у Чолић протеклој деценији пунио двапут, чиме је показао да је јак и омиљен као Црвена звезда у својим најбољим данима. Синоћ је напунио Ушће, као што су то учинили „Ролингстонси”, чиме се, барем по популарности, ставио раме уз раме са једним од највећих рок бендова свих времена. Тако се показало да нису далеко од истине Чолићеви обожаватељи када га називају балканским Елвисом Прислијем. Као што је Присли био блузер покварене маште са америчког Југа и шлагер-забављач из Лас Вегасу, Чола уме да буде еротичан на ивици шармантног безобразлука и дирљиво сентименталан. И једно и друго му и даље подједнако добро пристаје без обзира на године.

Када је већ он вечити младић, ни његовој старој публици, која га памти из златних седамдесетих година прошлог века и одавно је престала да иде на концерте сем на оне где се седи у удобним салама, није преостало ништа друго него да се синоћ помеша са гомилом младих обожаватеља и упути на Ушће, у нимало комфорну гужву на огромној пољани. Уочи концерта, деловало је као да се непрегледне нове „речице”, састављене од мноштва људи, сливају тамо где се сусрећу Дунав и Сава, да би по завршетку спектакла две моћне реке наизглед експлодирале од превеликог прилива и по околини избациле натраг „бујице” посетилаца, који су се, ногу ломних од трочасовног плесања, враћали домовима.

Сви паркинзи у широком кругу око места концерта, укључујући и оне код Сава центра и хотела „Интерконтинентал”, били су закрчени већ сатима пред почетак наступа, на сваком стајалишту аутобуских линија које воде ка Ушћу тискале су се десетине људи, преко Бранковог моста се милело не само у аутомобилима него се једва напредовало и пешке, пошто су се придошлице суочавале са поворкама које су се на обе стране тротоара већ отегле малтене до друге стране реке. Човек практично није ни могао да види било шта ван гомиле у којој се затекао. Само би пратио кораке осталих, надајући се да они на њеним крајевима, који још могу да назру куда се крећу, знају тачно место где треба стићи.

У гужви су се мешале девојке у излизаним фармеркама и одрпаним патикама, али и оне на штиклама у којима би било напорно ходати и низ Улицу Страхинића бана, камоли по Ушћу. Стапање разних генерација је било још упадљивије а, уз зреле госпође и тинејџерке, чикице и момчиће, није мањкало ни деце од свега неколико година, склупчане у наручју родитеља и касније, када је концерт почео, љуљане у ритму којим су маме и тате поцупкивале.

Једино би масовно бекство пред удар атомске бомбе изазвало већи кркљанац. А овде се „удар бомбе” и очекивао – не напросто врхунски спектакл, какве Чолић, познат по беспрекорном професионализму, неизоставно приређује, већ и силовити талас енергије коју он преноси на публику од првог тренутка када изађе на бину. У томе ни синоћ није подбацио.