Амин Малуф у фотељи Клода Леви-Строса

Француски писац Амин Малуф, чији су романи и есеји имали много успеха међу нашим читаоцима, није стигао истински да предахне од медијског вртлога у коме се нашао након што му је крајем прошле године Принц Филип уручио угледно шпанско одликовање „Принц од Астурије”.

У Паризу је 23. јуна добио највеће признање: изабран је за новог члана Француске академије, која увек броји тачно четрдесет „бесмртника”. Ступивши под славну Куполу, Малуф је заузео фотељу француског антрополога, етнолога и филозофа Клода Леви-Строса, упражњену 2009.

Почившег великана, који је неуморно трагао широм света за заједничким именитељима разноликих цивилизација, наследио је велики писац и хуманиста који се целим својим делом и бићем бори за толеранцију међу људима свих нација, вера и раса.

Пореклом Либанац, Малуф је други књижевник из арапског света у највећем француском храму науке, у који је 2006. ступила Асја Џебар, француска књижевница алжирског порекла. Пре тридесет пет година, када је као новинар и репортер бејрутског дневног листа Ан Нахар стигаоу Париз, бежећи од рата у својој мултиконфесионалној домовини, Малуф није ни сањао да ће постати писац. Неко време је радио као главни уредник недељника Jeune Afrique, док није одлучио да напише један есеј који на нови начин сагледава историјски догађај из средњег века,чије су последице и данас присутне у односима између арапског и западњачког света: Крсташки ратови у очима Арапа (1983). Велики светски успех овог првенца, који је код нас објавила „Лагуна”, дао је Малуфу крила да се отисне у свет фикције. Уследили су романи, углавном историјски, преведени на многе језике: Леон Африканац (1986), Самарканд (1988), Вртови светлости (1991), Таниосова стена (1993, Гонкурова награда), Левантски ђердан (1996), Балдасарово путешествије (2000), сви објављени у„Лагуни”.

Међутим, најпознатије Малуфово дело и даље је есеј Убилачки идентитети (1998), истински манифест толеранције, где писац осуђује сваку искључивост залажући се за плурални идентитет и разумевање другости. Преведена на десетине језика, ова драгоцена књига се одавно чита и код нас, а објавила ју је „Паидеиа”. Она је као мелем на рану свим оним бићима која се осећају угроженим јер припадају, на овај или онај начин, мањинским групама. Малуф добро познаје овај проблем, јер је одувек био вишеструки мањинац. Поникао из мале хришћанске заједнице мелкита у већински муслиманском Либану, образован на француском у језуитској школи, уписан у матичну књигу протестаната, он радо говори о својим бројним и наизглед неспојивим припадностима, истичући многострукост свога идентитета. Дубоко је замишљен над кључним проблемима наших цивилизација, о чему говори његов последњи есеј Поремећеност света (2009), код нас у издању „Лагуне”. Целокупно Малуфово дело је диван пример наше различитости, оног разноликог света за који је живео и Клод Леви-Строс, плашећи се да би као такав могао нестати.