Лов на чуваре тајни

Цинична крилатица, по којој мртва уста не одају тајне, сврстана је ових дана у ред најчешће коришћених. Са свих страна Европе, од Лондона до Софије и Букурешта, пристижу вести о смртним случајевима бивших и садашњих агената и шпијуна –  чувара приоритетних службених тајни, односно детаља о илегалним обавештајним праксама.

Почетком недеље континент је обишла вест о покушају убиства некадашњег високог официра руске обавештајне службе ФСБ, Александра Литвиненка, у Лондону. Минулог викенда, са вишедневним закашњењем, у Софији је саопштено да је државни архивар Божидар Дојчев извршио самоубиство – из приватних разлога. Дојчев је, међутим, био шеф архива тамошње обавештајне службе, чувар компромитујућих података о данас најутицајнијим политичарима у Бугарској.

У Бечу је цитирана поверљива изјава државног тужиоца из Милана Аманда Спатароа, који истражује илегалне активности ЦИА у Италији: "Међу италијанским сарадницима ЦИА једини је безбедан бивши други човек италијанске војнообавештајне службе СИСМИ Никола Полари, оптужен за сарадњу са агентима ЦИА... Дуго је цитиран у јавности, па би сваки покушај угрожавања његове безбедности био оквалификован као покушај ућуткивања."

Статистика смрти

Извештаји о (претпостављеним) обрачунима у миљеу тајне и подозрења мобилисали су западне познаваоце материје и праксе. Оформили су провизорну статистику убистава и такозваних самоубистава, чије су жртве били обавештајни стручњаци. Истакнути су случајеви у које су превасходно били умешани источни агенти. Присутне су и спекулације, међутим, да би акције ширих размера могле да буду организоване и на западу.

Како су италијански извори истакли у незваничним разговорима, а њихове колеге у Берлину, Минхену и Бечу потврдиле, на листи "нестабилних чувара обавештајних тајни", са западне тачке гледишта, јесу европски обавештајци, саучесници у илегалним акцијама ЦИА у Европи. На истоку, опет, најугроженији су чувари архива и заговарачи планиране лустрације.

Три бугарска имена могла би да послуже као путоказ кроз лавиринт обавештајног пакла. Поменути Божидар Дојчев извршио је самоубиство сопственим пиштољем. "Пуцао је себи у главу", саопштили су истражни органи, истичући да је Дојчев од пре неколико месеци био суочен са приватним проблемима. Наводно је патио и од тешког облика депресије.

Дојчев је од 1991. године био директор архива националне службе безбедности, а као таквом му је поверена на чување архивска грађа која се тицала активности директората за обавештајну активност у иностранству – његови кључеви су отварали трезоре у којима би требало да се налазе подаци о атентату на папу Јована Павла II 1981. године, као и подаци о убиству бугарског дисидента Георгија Маркова, убијеног у Лондону отровном иглом, скривеном у кишобрану.

Ланац случајности

Да ли је Дојчев одбио да уништи поверљиве документе пре отварања архива за јавност, како то његови познаваоци и критичари у Софији тврде? Коментатор "Њујорк тајмса" Метју Брунвасер довео је Дојчево самоубиство у везу са два претходна смртна случаја међу бившим бугарским високим обавештајцима, заговарача отварања архива и беспоштедне лустрације: на дан 13. октобра, у родном месташцу Карнобат, самоубиство је починио бивши министар унутрашњих послова Бугарске Љубомир Начев. Два дана пре тога, суициду је подлегао и директор специјалне дивизије у Генералном директорату за борбу против организованог криминала.

Веродостојност претпоставки америчког новинара не би требало доводити у питање. У берлинској централи немачке обавештајне службе БНД се каже да није прикупљао само информације зарад објављивања на новинским страницама.

Бечки извори додају да не би требало сумњати у повезаност "несрећних случајева" у Бугарској и тровања пребеглог руског агента Александра Литвиненка – наводно је део поверљивих информација о активностима руских, пре тога совјетских обавештајаца добијао управо из Софије.