Политичари не морају на систематски преглед

Уз имовинско стање и евентуалне ванбрачне активности, када су у питању политичари, грађане најчешће интересује и здравље оних који им воде државу. Према истраживању које је организација "Транспарентност Србија" спровела још 2005. године, више од половине анкетираних је на питање шта би од података о функционерима обавезно требало да буде доступно јавности одговорила да су то подаци о њиховом здравственом стању. Прецизније, чак 78,5 одсто оних којима је битно здравље политичара, нарочито интересовање показало је за душевно стање политичара.

Обавеза обавештавања јавности о здрављу највиших државних функционера у Србији, међутим, не постоји, као што, према Закону о раду, није неопходно ни да се при запошљавању доставља уверење о здравственом стању.

На тај начин грађани су, практично, онемогућени да знају да ли су људи који им воде државу и, на неки начин управљају њиховим животима, способни за ту врсту посла, а о њиховом здрављу сазнају само понешто, као када, рецимо, са Војномедицинске академије саопште да је председнику Србије Борису Тадићу оперисана жучна кеса.

Још је важније можда то што бирачи немају прилику ни да се пре избора увере у здравствено стање кандидата за најодговорније државне функције, на основу чега би такође могли да се увере да онај за кога би гласали због природе посла неће посустати, како физички, тако ни ментално – да ли ће, можда некоме срце да попусти у тренутку решавања косовског проблема, да ли ће му отказати бубрези при потписивању споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, или је можда неко од кандидата/политичара никад излечени алкохоличар или наркоман? Узгред речено, "прозивке" за болести зависности више пута су се чуле на политичкој сцени.

Родољуб Шабић, државни повереник за слободан приступ информацијама, има разумевања за интерес грађана да буду информисани о психофизичком стању људи којима су поверили да руководе државом и у начелу мисли да је добра идеја да они о томе буду обавештавани.

– То је, међутим, веома деликатна ствар и морамо је сагледати у реалном контексту. Овде, нажалост, и даље постоји огромна опасност да подаци из нечијег здравственог картона буду злоупотребљени у дневнополитичкој борби. Због тога би, можда, требало створити некакав механизам који би контролисао податке ове врсте. Можда би то могло да буде неко парламентарно или, пак, потпуно независно тело, али ни тада не би била искључена могућност злоупотреба – каже Шабић за "Политику".

Шабић, који је и сам био министар, а потом дошао на функцију повереника за слободан приступ информацијама, каже да пре ступања ни на један од ових положаја није пролазио лекарске контроле.

Да је у влади Зорана Ђинђића био од самог њеног формирања, јануара 2001. Шабић би сигурно прошао лекарске контроле на ВМА, као што су то, непосредно пре избора владе, морали да ураде и остали министри. На томе је инсистирао сам Ђинђић. Свим кандидатима за министре урађен је тада ЕКГ срца, прегледана су им плућа, дали су крв и мокраћу, а потом су били подвргнути и психотесту.

На томе се, међутим, стало јер никада јавности нису јавно саопштени резултати тих прегледа, а у јавности се потом дуго спекулисало да здравствено стање двојице министара није било задовољавајуће. О коме је реч, никада се, међутим, није открило, нити је ико од Ђинђићевих министара оставку поднео из здравствених разлога.

Обавезу да јавност обавештавају о свом здрављу немају ни политичари у Америци, али је, према речима Обрада Кесића, аналитичара из Вашингтона, притисак јавности у одређеним случајевима толико јак да су политичари једноставно приморани да своје лекарске картоне ставе пред камере.

– Тако је нарочито када постоји јака сумња да је неки политичар болестан. То се догодило и у случају Џима Керија када се кандидовао на изборима за председника САД против Буша. У јавности се сумњало да је болестан и он је морао да свој лекарски досије стави на увид – каже Кесић за "Политику".

Кери је у првом тренутку покушао да сакрије неке ствари, али када је ти процурело у јавност, притисак је постао неиздржив, па је једноставно морао да попусти. Неретко се од америчких политичара тражи, према Кесићевим речима, да поднесу и доказ о менталном здрављу брачног партнера, али не и породичну анамнезу, односно историју евентуално наследних болести у породици.

С друге стране, амерички председници једном годишње иду на прегледе, а њихови лекари на телевизији показују и објашњавају резултате разних анализа и рендгенске снимке.

Дебата о томе да ли политичари приликом кандидовања за неку функцију или приликом ступања на државничку дужност треба да поднесу и уверење о здравственом стању траје већ дуго. Још почетком деведесетих је на Конгресу психијатара Југославије било опречних мишљења. Према једном од њих, сви политичари би требало да прођу стандардизовани интервју, који би указивао на црте личности које треба пратити, и да доставе личну и породичну анамнезу (историју болести).

Према другом схватању, то би било задирање у приватност, које није неопходно у демократским системима. Један од кључних аргумената противника тезе о задирању у приватност била је да је и Хитлер изабран по демократским принципима, а да је епилог тог избора више него познат.

Марко Р. Петровић

-----------------------------------------------------------

Картон, па мандат

Лекари су сложни у једном: болест познатих људи који обављају јавне, политичке функције не сме да се прећути, јер од њихове разборитости и здравља зависи какве ће одлуке доносити, а од тога зависи судбина свих нас.

Секретар Етичког комитета Српског лекарског друштва др Милена Јауковић каже да када човека боли, рецимо, нога може да буде нервозан, нестрпљив, журиће да скрати дебату, али све може да буде много озбиљније када човек пати од високог крвног притиска или дијабетеса, па му нагло скочи или падне шећер.

- Грађани имају право да знају од чега болују људи који су на власти, без обзира на то што је свето правило медицине да је болест приватна ствар сваког појединца. Лекар је обавезан да чува лекарску тајну, јер у противном би, откривши је, могао да одговара, али изузетак је када је реч о државним интересима или интересима грађана. Међутим, питање је да ли политичар треба јавности да каже да ли има урасли нокат или је оперисао полип на дебелом цреву. То је препуштено његовој савести. Али, како поступати у случају теже болести, на пример дијабетеса, крвног притиска или неких психичких проблема, на пример депресије, које у великој мери утичу на расуђивање? Или, у случају наизглед безазлене астме када политичар после интерконтиненталних летова или појачаних напора тешко може да издржи напорне државничке разговоре?

Докторка Јауковић додаје да о овим важним стварима не може да одлучује појединац, већ то мора бити апсолутно регулисано законом -мора да се зна који тим лекара води рачуна о здрављу једног политичара, а не да он приватно бира лекара, законом треба утврдити да нико не може да буде на политичкој функцији а да није пре ступања на њу доказано да је психички и физички здрав.

Професор др Предраг Лалевић, лекар који је дуже од 11 година био у тиму лекара који су лечили Јосипа Броза Тита, каже да својој рођеној мајци није смео да каже да Тито има дијабетес и да нација читавих 25 година није ништа знала о томе. Али, како каже, нисмо ми били једини који смо крили болест политичара. Током два-три боравка у Белој кући или Кремљу видео је тимове лекара који су бдели над сваким покретом тада већ прилично болесних председника Никсона или Брежњева.

Лалевић додаје да је веома опасно прећутати да неко болује од високог крвног притиска, када се зна да таква особа може да доживи мождани удар у тренутку разговора о најважнијим, пресудним стварима за судбину једне земље, а исто важи и за шећерну болест која утиче на психу.