Графике – светски путници

После дугогодишње паузе, чланови Графичке секције УЛУС-а покренули су ове године нову графичку манифестацију – отворен је Први међународни тријенале графике. Изложба која у „Цвијети Зузорић” траје до 30. јуна представила је преко 260 уметника из 35 земаља света. За професора Филипа Маурера, госта Тријенала из Аустрије, критичара, културолога и специјалисте за графику, тај податак довољно говори о самом догађају, као о новој спони српских и страних уметника у овој области. Коју, очигледно, није било тешко направити јер, како каже Биљана Вуковић, председница Организационог одбора Тријенала: „Графике воле да путују. Смотане у ролне удобно прелећу океане, континенте. Графичари такође воле да путују, радознали, отворени. Графичари се радују добрим графикама.”

Сама изложба, генерално посматрано, осликава међународну сцену у свој својој разноврсности. Присутни су сви стилови, како традиционални тако и савремени. Међутим, оно што, према мишљењу Маурера, недостаје јесу графичке инсталације и дела која садрже аудио-визуелне елементе. Међутим, и поред тога, поставка даје квалитетан увид у тренутно стање штампане графичке уметности и различите мотиве и тенденције на интернационалној сцени.

– Оно што примећујем јесте континуум уметности 20. века и његових ликовних језика, познатих током много година. Реч је о експериментима на пољу технике и естетике, где уметници тестирају саме материјале на којима штампају радове – стварају матрице на дрвету, бакру, камену и слично. Онивизуелизују своје лично, приватно ментално стање, приватне проблеме и субјективна искуства. Таква уметничка дела, иако су атрактивна, могу да значе и пут у изолацију и неприлагођеност. Али су значајна за идентитет самих уметника – оцењује Маурер.

Говорeћи о правцу у којем се креће графичка уметност данас, наш саговорник, иначе уредник „Ум: Друка” – магазина за графику и визуелну културу, сматра да ренесaнса порука замењује формалне, техничке елементе и апстрактне симболе. Додајући да су, по њему, дела релевантна за 21. век ако задовољавају основе графичке уметности још од Дирера – осликавају социјалне феномене, страхове и наде човека и свакодневна визуелна искуства.

А како гледа на дигиталну графичку продукцију, о којој се много дебатује последњих година?

– Компјутери и дигитални штампачи алатке су креативне композиције као што су то раније били дрво или нож, бакар и киселина. Већ двадесет година они омогућавају уметницима да се, путем своје ликовне експресије, умешају у тренутне догађаје и начине мишљења. Технике једне са другима кореспондирају, што је виђено и на изложби – линорези праве друштво компјутерски генерисаним полимер принтовима а сува игла дигиталним радовима.

Професор Маурер посебно издваја, на крају, квалитет дела на којима су савремени мотиви, као што је рад Виктора Мијатовића, слике рата Мишка Павловића, или мали анђели Николе Николетића. Радови који илуструју тренутна питања у традиционалним техникама су такође вредни помена, као што је то случај са линорезима Питера Рапа из Велике Британије.

„Велики број уметника, можда баш и неки од поменутих, одлучио је да поклони своје радове па је формирана и збирка Тријенала, чиме добар део ове богате изложбе остаје да живи са нама”, поручује Биљана Вуковић