Поглед на лицемерје водећих политичара

Специјално за „Политику”

Праг–У бројним пратећим програмима управо завршеног Прашког квадријенала, публика је могла да прати шоукејс чешких театара, бројна гостовања иностраних позоришта, Фестивал плеса.

Један од занимљивијих пројеката који су представљени у Прагу је мултимедијално дело мађарског редитеља Арпада Шилинга и његове компаније „Кретакор”,„Кризна трилогија – Први део: jp.co.de”,изведено у простору напуштене, руиниране зграде у којој су некада настајале новине „Руде право”, официјално гласилоКомунистичке партије Чехословачке.Публика у Србији је, иначе,упозната са Шилинговим радом преко Битефа, Стеријиног позорја, фестивала Десире. „Кризна трилогија” почиње у ходнику поменуте зграде, испред некакве конференцијске сале на шестом спрату, где су изложене фотографије које суптилно приказују различите облике насиља у породици – дисфункционално одрастање деце. У сали затим пратимо получасовни филм о осамнаестогодишњем Балажу који бежи од куће да би остварио независну егзистенцију. Филм је изузетно критичан према данашњој мађарској политици, директно се бави корупцијом и брутално неосетљивим лицемерјем водећих политичара, при чему је, у погледу стила и форме, врло стилизовано остварен – подсећа на естетику Дејвида Линча због застрашујуће мрачне, клаустрофобичне атмосфере.

Други део представе се уживо изводи, у истој сали, где наступа професор социологије Хадаш Миклош из Будимпеште. Он нам држи театрално, иронично обојено, предавање о социолошким значењима Шилинговог пројекта, реферирајући на студије Јохана Хујзинге, Клифорда Герца…Овај део представе је врло провокативан због своје двосмислености, истовременог едукативног, али и критичког, проблематизујућег дејства. Публика онда силази спрат ниже, где прати трећи сегмент овог дела „Кризне трилогије”,који чини филм снимљен са дванаест младих, интернационалних добровољаца (међу њима има и младих из Србије). Они су пристали да проведу две недеље у овој згради и да се о томе сними филм који смо гледали. Након филма, публика је позвана да истражи амбијент зграде и да разговара са добровољцима који су ту присутни.

Пројекат „Кризна трилогија – Први део: jp.co.de”врло је необично и занимљиво, хибридно уметничко дело које садржи елементе видео арта, инсталација, перформанса, класичног театра, при чему је политички и естетски врло узбудљиво. Путем радикалног измештања из традиционалних позоришних оквира, изазвано је дубинско промишљање данашњег значења позоришне уметности, као и феномена reality емисија, али и њиховог односа. У друштву које је суштински театрализовано, где је Шекспирова поетска мисао да је читав свет позорница постала опипљиво реална, само позориште треба да пронађе нова значења и форме, што је једна од имплицитних функција Шилинговог пројекта.

Такође у оквиру пратећег програма Прашког квадријенала, у прашком позоришту „Нова сцена”, приказана је и представа „Добар човек из Сечуана”московског позоришта „Тагањка”, у режији Јурија Љубимова, овогодишњег добитника Европске позоришне награде. Убрзо након овоггостовања, стигла је вест да је Љубимов одлучио да напусти позориште „Тагањка” због непремостивих сукоба са глумцима. Ако смемо да доносимо закључке на основу ове представе – публика неће бити превише ојађена због раскида њихове сарадње. „Добар човек из Сечуана” који је приказан у Прагу, настао према драми Бертолда Брехта која се, између осталог, бави односима између добра и зла и двоструким моралом, реконструкција је легендарне представе Љубимова из 1963. године. Иако глумци играју са огромном енергијом, представу базично карактерише једна застарела естетика која није успела да одржи пажњу гледалаца током њеног трочасовног трајања. Не сумњамо да је ова представа шездесетих година била значајна за светско позориште, због њене тадашње политичке изазовности, као и због тада важног реферирања на истраживања Мејерхољда и Вахтангова. Са друге стране, озбиљно сумњамо у смисао њене данашње реконструкције – позориште искључиво постоји у садашњем времену и неопходно је да са њиме живо комуницира, а не да на овај начин обнавља естетику којој је место, ипак, у музејима.

На великој сцени Националног театра у Прагу смо гледали оперу „Ката Кабанова” Леоша Јаначека, насталу према „Олуји” Островског, у режији Роберта Вилсона. Препознатљива Вилсонова сценска поетика, заснована на изузетној визуалној сугестивности, ефектном минимализму, финим играма са сенкама, геометријској прецизности, симетрији, преовлађујућој статичности играча, односно крајној успорености њихових покрета, показала се као врло адекватна у представљању трагичне судбине протагонисткиње. Мелодрамска приповест о Кати Кабановој која се буни против губитка љубави у свом браку, у хипнотички симболичној Вилсоновој имагинацији постала је високо естетизован и уметнички вредан запис о трагедији индивидуализма и последицама одбијања живота у оквирима зарђалих друштвених норми.