Сиријско-турско пријатељство на тесту

Турска спољна политика, у којој је један од приоритета „нула проблема” у региону, нашла се на великој провери од избијања „арапског пролећа”. То се посебно осећа после потреса у суседној Сирији, која последњих седмица све више тоне у неизвесност.

Турска као да је неспремно дочекала немире у Сирији. То потврђују и прва реаговања у којима је премијер Тајип Ердоган одмерено упозоравао свог пријатеља Башара aл Асада да одмах почне демократске реформе. Али како се криза заоштрава, тако Анкара подиже тон осуђујући „злочине над цивилним становништвом”.

Приметно је, међутим, да званична Анкара још увек не тражи, као у случају Хоснија Мубарака и Муамера Гадафија, да Асад преда власт некоме ко би испунио жеље народа. У Турској се очигледно у овом часу не види таква личност и плаше се још већих ломова у коме се не би знало ко у кога пуца у секташки подељеној суседној земљи.

Министар спољних послова Ахмед Давутоглу је у телефонском разговору са својим колегом Валидом Муалемом изразио велику забринутост због војних маневара који се последњих дана – како тврде локални медији – одржавају на „неколико стотина метара од турске границе”. Поготово што је то изазвало нови талас избеглица из Сирије којих је већ стигло око 12.000.

„Војни маневри, који се одржавају не само према граници Турске него и према другим суседним земљама, немају за циљ да се демонстрира сила. Армија на тај начин настоји да се обрачуна са терористима”, преноси „Хуријет” изјаву бившег припадника сиријске обавештајне службе. Он тврди да ће ти покрети војних снага бити окончани за недељу дана пошто се ситуација у пограничном подручју нормализује.

Турске дипломате и припадници служби безбедности су у мобилном стању, како би до краја докучили шта се дешава у суседној земљи. Премијер Ердоган је пре неколико дана разговарао са председником САД Бараком Обамом, у сталном контакту је и са другим државницима у региону.

Сирија је, без сумње, у великом превирању, у којој се, због блокаде страних новинара, не може до краја докучити шта се стварно дешава. У овом часу није до краја јасно ни какве су позиције председника Асада, који је све доскоро чврстом руком водио земљу. По неким проценама, које се износе у истанбулској штампи, он се сада суочава са отпором одређених структура у врху армије и обавештајне службе које се противе демократским променама. Те тврдње засад немају званичне потврде.

Сада је главна дилема како ће се немири, уколико се продубе, одразити на борбу Турске против припадника Радничке партије Курдистана (ПКК). Страхује се да би у случају грађанског рата курдски побуњеници могли да нађу уточиште у Сирији, какво већ годинама имају у северном Ираку.

Та страховања нису без основа. Крајем прошлог века центар курдске побуне, која је досад однела 40.000 живота, годинама је био управо у Дамаску. Лидер ПКК Абдулах Оџалан је одатле повлачио конце, све док му 1998. године, под притиском Анкаре, није отказано гостопримство. После тога он се нашао на ветрометини и захваљујући сарадњи са ЦИА и израелским Мосадом убрзо је ухапшен у Најробију и пребачен у Истанбул. Он сада издржава доживотну робију, али његови следбеници би могли да покушају, у случају већег лома, да поново нађу уточиште у Сирији у којој иначе Курди чине шест одсто од укупно 18 милиона становника.

У Турској засад не размишљају да затворе границе према Сирији. Али, како тврди штампа, већ се размишља да се, у случају већег карамбола, створи тампон зона како би се пре свега спречили упади курдских побуњеника који би преко Сирије могли да стигну и из северног Ирака.