Пруга Келн – Шангај

Немачке железнице планирају да возе до – Кине!
За првог човека немачких железница то није футуризам. "Сигуран сам", каже Хартмут Медорн, "да ћемо у велики посао ући (најкасније) за три године." Да би појачао уверљивост онога што је изјавио непосредно по повратку из Кине, Медорн додаје: "Са руским партнером већ је потписан предуговор".
У плану је, како преносе немачки медији, заиста гигантска маршрута, од немачког Келна до кинеског Шангаја. То растојање би се преваљивало за највише дванаест дана. У сваком случају, објашњава Медорн, стизало би се знатно брже него – лађама.

То и јесте главни мамац: бизнис потискује сасвим у други план романтику путовања новом маршрутом и евроазијским бескрајем. Немачкој и Европи потребна је поуздана и брза веза са новим економским џином, Кином. Реч је о непроцењивим могућностима и шансама, констатује Медорн.

Због тих глобалних амбиција и планова, немачка железница тражи излаз на море. И везу са великим лукама. Тек се у том контексту сада разуме идеја шефа немачких железница, која је почетком године изазвала велика политичка узбуђења у престоници, да централу пресели из Берлина у Хамбург. На снажан притисак престоничких власти (Берлин у исто време има и статус једне од шеснаест немачких покрајина) ову намеру је осујетио власник железнице, држава.

До даљег, јер Медорн, очигледно, не одустаје од свог наума. Велика лука ханзеатског Хамбурга се савршено уклапа у његове визије. Увелико се, наиме, припрема реализација пројекта са утоваром теретних вагона на бродове који би саобраћали директно из Немачке до Русије, заобилазећи балтичке земље и Пољску.

Још један немачко–руски подухват који ће "програмирано" и неизбежно изазвати велике иритације Литванаца и Пољака. Онај са полагањем гасовода од руске до немачке обале дном мора, изазвао је политички потрес у овим земљама који се још није стишао. У атмосфери која се усијавала, неки су на пољској страни договор Шредера и Путина о пројекту деценије, или века, упоредили са фамозним споразумом између Хитлера и Стаљина на рачун Пољске!

И Пољаци и Литванци (у овом случају посебно ка калињинградској енклави) убирају лепе приходе на рачун возарине, изазивајући често неспутани руски гнев: таксе се непредвидљиво повећавају и превоз терета и робе у све интензивнијој немачко–руској размени отежава. Идеја са вагонима из Русије према Немачкој на лађама није, иначе, нова. Њу су лансирале, и на њој инсистирале, још совјетске власти, у време "хладног" рата. И на изненађење западњака, у тадашњим плановима Кремља, није фигурирала веза са источнонемачким градовима, упркос идеолошком братству и (блоковском) савезништву, него са западнонемачким лукама у Килу или Либеку. Та замисао је актуелизована, и добила на значају, са изласком Солидарности на пољску политичку сцену: превоз важне робе преко пољске територије постао је за Москву ризичан.

Бон је преговоре о овом пројекту брзо "ставио на лед". На Рајни је процењено, или је однекуд "дошапнуто", да би совјетска идеја могла у једном часу, у случају избијања неке велике кризе, да се претвори у "тројанског коња": том трасом би брзо стизали руски тенкови.

 У посао су ускочили, међутим, брзо источни Немци: негде 1986. пуштено је у погон велико постројење одакле је, с пребацивањем на "широкотрачне" вагоне за руске пруге, кренуо велики транспорт робе.