Pruga Keln – Šangaj

Nemačke železnice planiraju da voze do – Kine!
Za prvog čoveka nemačkih železnica to nije futurizam. "Siguran sam", kaže Hartmut Medorn, "da ćemo u veliki posao ući (najkasnije) za tri godine." Da bi pojačao uverljivost onoga što je izjavio neposredno po povratku iz Kine, Medorn dodaje: "Sa ruskim partnerom već je potpisan predugovor".
U planu je, kako prenose nemački mediji, zaista gigantska maršruta, od nemačkog Kelna do kineskog Šangaja. To rastojanje bi se prevaljivalo za najviše dvanaest dana. U svakom slučaju, objašnjava Medorn, stizalo bi se znatno brže nego – lađama.

To i jeste glavni mamac: biznis potiskuje sasvim u drugi plan romantiku putovanja novom maršrutom i evroazijskim beskrajem. Nemačkoj i Evropi potrebna je pouzdana i brza veza sa novim ekonomskim džinom, Kinom. Reč je o neprocenjivim mogućnostima i šansama, konstatuje Medorn.

Zbog tih globalnih ambicija i planova, nemačka železnica traži izlaz na more. I vezu sa velikim lukama. Tek se u tom kontekstu sada razume ideja šefa nemačkih železnica, koja je početkom godine izazvala velika politička uzbuđenja u prestonici, da centralu preseli iz Berlina u Hamburg. Na snažan pritisak prestoničkih vlasti (Berlin u isto vreme ima i status jedne od šesnaest nemačkih pokrajina) ovu nameru je osujetio vlasnik železnice, država.

Do daljeg, jer Medorn, očigledno, ne odustaje od svog nauma. Velika luka hanzeatskog Hamburga se savršeno uklapa u njegove vizije. Uveliko se, naime, priprema realizacija projekta sa utovarom teretnih vagona na brodove koji bi saobraćali direktno iz Nemačke do Rusije, zaobilazeći baltičke zemlje i Poljsku.

Još jedan nemačko–ruski poduhvat koji će "programirano" i neizbežno izazvati velike iritacije Litvanaca i Poljaka. Onaj sa polaganjem gasovoda od ruske do nemačke obale dnom mora, izazvao je politički potres u ovim zemljama koji se još nije stišao. U atmosferi koja se usijavala, neki su na poljskoj strani dogovor Šredera i Putina o projektu decenije, ili veka, uporedili sa famoznim sporazumom između Hitlera i Staljina na račun Poljske!

I Poljaci i Litvanci (u ovom slučaju posebno ka kalinjingradskoj enklavi) ubiraju lepe prihode na račun vozarine, izazivajući često nesputani ruski gnev: takse se nepredvidljivo povećavaju i prevoz tereta i robe u sve intenzivnijoj nemačko–ruskoj razmeni otežava. Ideja sa vagonima iz Rusije prema Nemačkoj na lađama nije, inače, nova. Nju su lansirale, i na njoj insistirale, još sovjetske vlasti, u vreme "hladnog" rata. I na iznenađenje zapadnjaka, u tadašnjim planovima Kremlja, nije figurirala veza sa istočnonemačkim gradovima, uprkos ideološkom bratstvu i (blokovskom) savezništvu, nego sa zapadnonemačkim lukama u Kilu ili Libeku. Ta zamisao je aktuelizovana, i dobila na značaju, sa izlaskom Solidarnosti na poljsku političku scenu: prevoz važne robe preko poljske teritorije postao je za Moskvu rizičan.

Bon je pregovore o ovom projektu brzo "stavio na led". Na Rajni je procenjeno, ili je odnekud "došapnuto", da bi sovjetska ideja mogla u jednom času, u slučaju izbijanja neke velike krize, da se pretvori u "trojanskog konja": tom trasom bi brzo stizali ruski tenkovi.

 U posao su uskočili, međutim, brzo istočni Nemci: negde 1986. pušteno je u pogon veliko postrojenje odakle je, s prebacivanjem na "širokotračne" vagone za ruske pruge, krenuo veliki transport robe.