Велика банатска господа

Припадао је једној од најимућнијих војвођанских породица с краја 19. и почетка 20. века. Био је беспрекорни господин, образован, отмен и самоуверен, али и велики боем. С једнаком страшћу је волео коње, вино, лепе жене и своју православну отаџбину, Србију.

Поштовао је уметност, подржавао је донацијама, и радо куповао у Бечу и другим европским престоницама вредне примерке којима је улепшао свој дворац из снова, подигнут 1925. недалеко од Старог Бечеја. Још више је ценио и подстицао најдражег пријатеља, чувеног сликара Уроша Предића, од којег је наручио да украси унутрашњост новосаграђене капеле на његовом салашу.

Богдан Дунђерски (1862–1943) био је слика и прилика просвећеног велепоседника који брине о напретку свог имања, али се не лишава привилегија које иду уз име, богатство и моћ. Остао је познат по јединственом белом здању са високом кулом и капели Светог Ђорђа које је изградио на наслеђеном имању, по љубави према Мари Дињашки, коју је преотео од мужа, сиромашног ковача (боље речено откупио позамашним парчетом својег најплоднијег земљишта), као и по највећој ергели у тадашњој Аустроугарској, са око 1.400 првокласних коња. Име најславнијег од њих (иначе потомка можда најпознатијег тркачког грла свих времена Казанове из оближње Зобнатице) дао је свом чудесном дворцу – „Фантаст”. Ту је Богдан, наводно, доводио младе лепотице из града да се наге купају у огромном отвореном базену, а он да их посматра – и ужива у погледу.

Запамћен је као необична, снажна и поносна личност која је оставила трага међу савременицима, а потоњим генерацијама послужила као „пример праве банатске, односно српске господе – да покаже како наши преци нису сви били неуки паори“, примећује писац Вања Чобанов, аутор књиге „Remedy for love” (у преводу с енглеског „Лек за љубав”) што је, у ствари, име славне породице коња са имања Богдана Дунђерског.

Истакнути представници те наше господе били су, својим учтивим васпитањем, широким образовањем и углађеним манирима, али и предузетничким духом, на равној нози са европским угледницима. Па ипак, почетком 20. века у јавности неких моћних држава Старог континента, нарочито у Немачкој, често су се могли чути, видети и прочитати текстови у којима су српски народ, племство, па чак и владари омаловажавани и вређани.

Како у књизи „Црни Петар и балкански разбојници” пише историчар др Милан Ристовић, такве су предрасуде и погрде објављиване чак и у неким уваженим немачким часописима, не само оним конзервативним и националистичким.

Краља Петра Првог Карађорђевића, који је био веома учен човек, француски ђак, а познавао је и енглески језик и чак са њега преводио Џона Стјуарта Мила, немачки антисрпски карикатуристи су, рецимо, приказивали злонамерно и подсмешљиво као „малог, сувоњавог старца злих очију, исцепаног и закрпљеног плашта, понекад у опанцима… а често како иза леђа крије бомбу или бодеж”, пише Ристовић.

Истина је, наравно, била сасвим другачија. Како је заиста изгледала српска властела тог времена види се управо на очуваним фотографијама Богдана Дунђерског, велепоседника, интелектуалца и посланика у Угарском парламенту од 1910. до 1918.

„Штофове је набављао из Енглеске, од најфинијих и најскупљих врста, а одела је давао да му се шију увек по мери, у Пешти… Шешири су стизали из Берлина, а ципеле и чизме, ручно рађене, куповао је код престижних трговаца у Бечу или у Италији… Све је морало да буде првокласно и лепо: златне игле за кравату, дугмад за манжетне, оковратници, кравате, штапови, буђелари, сатови…” описао је Чобанов главног јунака свог историјско-љубавног романа.

За Богдана Дунђерског су, кажу, најпотреснија била три догађаја (осим оног кад је његовом нераздвојном пратиоцу, пастуву Инквизитору, стало срце у љубавном заносу пред младом кобилом). Болест и мучно умирање вољене Маре, којом се, додуше, никад није оженио и није с њом имао порода, али је од Уроша Предића затражио да је овековечи у лику Богородице на зиду капеле имања.

Прерана смрт обожаване сестричине Ленке, кћери Лазара Дунђерског (исте оне у коју је био несретно заљубљен песник Лаза Костић).

Одузимање делова имања (2.600 јутара првокласне старобечејске и србобранске земље коју је Богдан наследио од оца Александра), прво за време аграрне реформе 1919. (земља је уступана мађарским досељеницима), затим и у доба национализације после Другог светског рата.

Тек кад најзад буде усвојен и примењен закон о реституцији прецизно ће се знати колико вреди отети иметак Дунђерских и осталих српских велепоседника, попут златара Антонијевића, индустријалаца Теокаревића, хотелијера Минића, банкара и колекционара уметнина Вељковића, трговца Митића…

Огорчен и разочаран како у власт, тако и у Православну цркву којој је првобитно био наменио имање, сву своју преосталу имовину Богдан Дунђерски је тестаментом из 1940. године уступио Матици српској. Његов салаш, дворац и ергела су убрзо били опустошени, скупоцени намештај, слике, кристални лустери и остале вредности однети…

Шта је после било?

На обновљеном имању данас се поново могу видети (и јахати) расни коњи, потомци Богданових победничких атова, палата „Фантаст” је претворена у луксузни хотел, а на тераси наткриљеној стаблима у чијој сенци је Мара радосно дочекивала свог драгана и господара, сад госте забављају тамбураши. И капела је поново освештана – ово романтично место је омиљено за крштења и венчања. Једино је базен остао сув и урушен, да чека неког новог газду који ће га уредити и опет напунити водом и женском лепотом.

........ 

Породица из које потиче Богдан Дунђерски доселила се у Војводину крајем 17. века из Херцеговине. Оснивач лозе је био Аврам Вишњевац звани „дунђер”, из села Вишњице код Гацка, пише Вања Чобанов.

Од Аврамова два сина, Нестора и Гедеона, овај потоњи се сматра зачетником велепоседника Дунђерских: он је половином 19. века купио око 2.000 јутара плодне војвођанске земље, коју је 1876. поделио четворици синова (имао је и две ћерке). Најстарији Александар, Богданов отац, наследио је србобранску земљу, а најмлађи Лазар Камедин и Кулпун, којима је сам касније додао Челарево (где је основао чувену пивару), Нови Бечеј и Хајдучицу.

Лазарев син Гедеон (1879–1939) био је једнако, ако не и више цењен од свог рођака Богдана. Докторирао је правне науке у Пешти, усавршавао се у Француској, Немачкој и Русији, био је председник Матице српске, оснивач фабрике „Икарус” и један од оснивача фабрике авионских мотора у Раковици.