Оно што нисмо могли код куће, урадићемо у гостима

Моја потајна нада је да ћемо „повратити апетит” према животу, да ћемо надокнадити дугогодишње „одсуство смисла”: наравно не ја и слични мени, већ наша многобројна и даровита, што брачна, што ванбрачна деца, предратних, ратних и послератних добитника, губитника и хероја, нада се филмски редитељ и сценариста Миша Радивојевић, чији је нови филм „Како су ме украли Немци” премијерно приказан на филмском фестивалу Синема сити у Новом Саду.

Дугогодишњи професор драматургије на ФДУ и Академији уметности, и аутор дела „Квар”, „Дечко који обећава”, „Живети као сав нормалан свет”, „Уна” или „Ни на небу, ни на земљи” сматра да ће у будућности „та сјајна деца ући у европске лиге различитих заната, спортова, наука и уметности, као и да ће их Европљани сваки час припитивати: „Чији сте? Одакле сте?”

О себи, још од детета и од Другог светског рата, искрено приповеда у покретним сликама новог филма којим је почео и јубиларни 40. филмски фестивал у Сопоту, а очекују га филмске феште на Палићу, у Сарајеву...

Током рада на овом филму, колико сте преиспитивали себе и били искрени, пре свега, према себи? Да ли сте страховали да ће Вас та истина разголитити пред светом?

Сценарио је писан у неколико верзија: 1988, 1989. до 2007, 2008–2009, у великим распонима, кад год би се указала нека „фатаморгана” да може бити реализован. Вратити се себи и прошлости делује помало претенциозно када је реч о филму – у литератури је то некако природније – постоје дневници. Добро, и филм може да буде нека врста дневника.

Покушао сам да се вратим у прошлост у дане најранијег детињства са осећањем тешког предосећања да ће се десити нешто што ми се на известан начин већ догодило. Када се човек упусти у ту причу на основу сећања „кад је био мали”, мора заиста бити спреман да иде до краја. Дете не може да разуме рат. Може да га осети, са свим могућим последицама. Детету рат може бити и леп и привлачан. Дете нема „модел”, нема способност поређења и вредновања ствари у компликованим околностима. Што, наравно, не значи да дечје процене и осећања не могу бити „тачни” и „етични”. Човек приватно може бити стидљив и плах, али у филму морате бити храбри и отворени.

А сећања, јесу ли нам ваљана, или намерно заборављамо? Може ли и треба ли човек да буде бољи ако учи из сопствене прошлости?

Човек се читав живот „декларативно” бори против предрасуда и „жмури на лажи” – а онда, одлазећи са овог света схвати да му је „пртљаг” претежак и испуњен „неоцарињеном” и „шверцованом робом”. Тај вишак пртљага представљају хипотеке, пре свега понете из породице, школе, властитог племена. Све то „смрди” од лажне увиђавности, лажног и погрешног васпитања, неспособности да се каже – не и нећу, неспособности да се побегне из школе или од куће или од свог племена, уколико су то средине које лажу, гуше, фалсификују и силују.

Не, то се не сме, то су моји мама тата, то су деда и баба, то су моји, какви год да су – они су најбољи, и тетке, ујаци, стричеви, учитељи, професори, комшилук, другови и пријатељи – па то је све у реду – чак, ако неко и учини нешто лоше – то је моје село, град, земља. У свему томе сам ја. Шта год учиним и помислим, кад год залутам, кад се упрљам и обрукам – очекујем да се то заборави, да се то не рачуна. Сви жмуримо и заборављамо – ето, то је тај круг који покушавам да затворим својим сећањем.

У каквој породици сте одрастали? Чему су Вас учили?

То рано детињство 1939–1945, дакле рат, провео сам у породици деде Милоша, „вуковарског комунисте, старомодног типа”. За деду је важило правило: идеје Октобарске и светске револуције важније су од наших малих и безначајних живота.

Зашто су на овим поднебљима политичке идеје често изнад личних. Зашто још увек дозвољавамо да политика буде водиља наших живота?

Нажалост, ту не помаже ни знање, ни образовање, ни искуство. Каква је то потреба човека на нашем подручју да политику издигне до таквих висина да више не може да контролише ни властити живот – ни живот својих суседа, пријатеља, породице? Тај проклети сан, та утопија о „усрећивању света” и задовољавању личних амбиција по цену живота и судбина свих оних којима си окружен – то траје – то је непроменљиво на дуге, готово вечне стазе: Први светски рат, Други светски рат, рат деведесетих година... Не само на том широком плану судбине света и ове средине, већ ужем људском плану, почиње да надвладава „сујетно”, „себично”, „алаво”, „охоло”, „зверско”, човек није у стању да стално држи „отворен фронт” са својим уграђеним и ужасавајућим особинама – у просеку смо све бољи и здравији, паметнији и дуговечнији, а индивидуално све гори и рањивији.

„Како су ме украли Немци” завршни је део Ваше трилогије коју чине „Буђење из мртвих” и „Одбачен”. Колико смо пробуђени из мртвих, колико одбачени, а колико украдени, а да то нисмо свесно дозволили, или можда јесмо?

Последња три филма су код мене настала из потребе да преиспитам питања одговорности појединца кроз властита искуства и сећања која, ево, трају пуних 70 година. Шта би се променило да сам ја био мудрији, увиђавнији, осетљивији и бољи. Штета се не може надокнадити, не можемо поново проживети властити живот „као неко ко је бољи”. Али да то преиспитивање има смисла, неопходно је сагледати себе – своју средину, своју породицу – једним зрелијим, прибранијим, осећајнијим и строжим погледом... Недозвољено је препустити све забораву.

Као аутор који је оставио значајан ауторски и продуктивни траг у југословенској и српској кинематографији, како посматрате филмске (не)прилике у којима живите и радите?

Спадам у ретког срећника који је бар могао да прича и сведочи својим јефтиним, несавршеним и рањивим филмовима уз помоћ добронамерних пријатеља, сарадника и нарочито глумаца. Ако се ти филмови не затуре и не иструну, могли би, можда, једног дана у будућности да послуже као једно емотивно сведочанство. Неки од тих филмова су направљени без речи, само од слике, неки од њих су логореични са мало избледеле слике – али, сви су у славу транспоновања истинског и реалног света испуњеног лажима у један нереалан вештачки свет филма са нешто мање лажи.

У тој будућности у којој ће се о прошлости учити, између осталог, и из Ваших филмова, Србија би требало да буде чланица Европске уније? Како видите напоре да постанемо део породице европских народа?

Немамо избора. Европа је наша једина могућност. То можда и није тако лоше. Оно што нисмо могли код куће, урадићемо у гостима. Почећемо из почетка. Понављаћемо неколико разреда, али шта фали. Не знам ниједног глупог и незанимљивог понављача, а знам пуно блентавих одликаша. Понављач је помало бунтовник, неприлагођени лењивац, претерано отворен и нереално искрен, или сасвим депримиран и ћутљив.

Шта можемо добити, а шта изгубити прикључењем ЕУ?

Биће тешко, али имаћемо помоћ деце која су на време побегла из колевке и породице и која су тамо „препечена” и „швајсована” и финансијски „поткалајисана”. Разлика између „прворазредности” и „другоразредности” у Европи је већа него некада: Исток – Запад. Европа је некада „љубила” и помагала све прокажено, одбачено, субверзивно из Источне Европе, а сада, када то постаје део „ње” она полако са „ти” прелази на „ви”. Тако ће бар наша деца у будућности у школи слушати и гледати и предмет који се зове „Филм и ТВ” или „Визуелни и аудио медији”. Можда ће се у европске школске програме провући и неки заборављени филм са ових простора, пристојно ревитализован и обојен и, наравно, са избаченим балканским скарадностима.