Сјај и беда „Фејсбука“

ПОЛИТИКА: Да ли медији убијају културу, шта је Маклуан предвиђао, а шта се десило?

Станко Црнобрња: Он је предвиђао да медији стварају нове услове, да детерминишу.

Сања Домазет: Па и култура мора да се прилагоди новим условима.

Станко Црнобрња: Допало ми се ово што је колегиница малопре рекла, колико се бруси критичка свест, с обзиром на ту силну количину информација која је сада путем Интернета доступна. Опет је Маклаун, у својој провокативности, имао нешто што ћу сада мало да цитирам, дословно безобразно. Он каже: „Храна за мозак је као и храна за тело, оно што улази никада није исто као оно што излази.“ У суштини, са тим екстремним сајтовима, и са свим тим подацима које добијамо путем Интернета и других медија, успоставља се неки систем стварања ауторитета, критеријума и стандарда по којима ми то апсолвирамо, прихватамо и рециклирамо у неко своје знање, неку своју личну културу, своју личну корист. Велика је ствар то што нови медији проширују могућност избора, и то је Маклуан врло јасно рекао. Могућност избора постаје све већа и већа, и, заправо, сви одговори су ту. Ви уђете на „Гугл”, питање је само које питање постављате.

Милена Драгићевић-Шешић: Пошто је могућност избора већа, да се вратимо на тему културе. Да би могла културна установа да дође у центар пажње, да би могао гледалац, корисник Интернета, да стигне, да банализујем, рецимо на Венецијански бијенале, практично и једна таква манифестација прави два паралелна тока.

Један ток је овај културолошки, отварање изложбе, национални павиљони, онакви и овакви, а други ток је Ви-Ај-Пи, и цео град Венеција. Абрамовичева јахта заузме пола Венеције, Шнабел на отварање своје изложбе не зове сликаре, зове Леонарда ди Каприја, и одједанпут новине, „Коријере дела сера“, чија културна рубрика прати све и стварно има све што треба да прати на бијеналу, две стране пре тога, сад су то две спојене стране, говоре о томе ко је дошао, ко је био, како се обукао, ко је одсео на јахти, да ли је била Берлусконијева ћерка. Одједанпут видите да бијенале мења свој образац и додаје нове димензије да би било занимљиво медијима. Значи, култура се адаптира на спектакуларност.

Станко Црнобрња: Цитираћу Маклуана још једном. И политика и политичке партије уступају место харизматичким личностима. Ангела Меркел и Немци имају тај проблем, одједном се појављују у политичкој сфери, неки локални, харизматични ликови који су аматери у политици, и који их разбијају на изборима. Зашто? Зато што и партије, које су такође окоштале структуре, крајем 19. века и почетком 20. века, брише та инстант комуникација између огромних групација које се налазе не само у национу него и у дијаспори, који мењају паре у секунди.

Проток капитала је такође убрзан до брзине светлости. На притисак дугмета ви промените милион долара, пребаците их одавде и оданде и они се нађу на неком лажном идентитету. Види се окошталост и превазиђеност партијског система који је овде настао, полуруралног, полумедијалног, који те харизматичне личности бришу брзином светлости у једном дану. То што политичари ору и копају данима, да дођу до неког ефекта, неко збрише за три секунде. Значи, нивелација значаја и критеријуми одабира су препуштени вама, појединцу у руке. Нема више институције која даје ауторитет.

Сања Домазет: Било је генијалних људи који су на време знали да ће појављивање у јавности бити подједнако важно као и сам догађај. Салвадор Дали је у свом чувеном музеју Фигерасу као једну од инсталација ставио хаљину Пака Рабана коју је Гала носила. То се догађа 40 година пре него што ће се појавити ови извештаји о Венецијанском бијеналу. Међутим, ми смо овде у великом проблему, из простог разлога што код нас имамо процентуално 6,5 одсто људи који имају факултет, 1,5 милион функционално неписмених или потпуно неписмених, а информатички неписмених колико хоћете. У тој ситуацији врло је тешко користити Интернет, уопште нове технологије, на прави начин. Друго, препознати харизматску личност и оно што јесте харизматско веома је тешко, нама то очито не успева, јер се на истој страници налази Јован Ћирилов, најугледнији театролог, поред локалне фолк звезде која ће трајати колико траје и тај дан и сутра за њу више нико неће ни знати. Али новине су известиле како су се они појавили једно поред другог.

Такође, имамо проблем површности података који се појављују код нас, у нашем сајбер-простору, због чега, на пример, ако се догоди да политички одређени догађај буде важан данас, прво што ће у дневнику скидати, скраћивати јесте рубрика о култури. То сте сви приметили, зато што су свуда и на онлајну и у новинама најчитанији спорт и црне хронике. Дакле, то се не крати готово никада, али крати се култура. Интернет ће јавити, на пример, да је умро Апдајк, али он ће јавити само то и толико, на „Крстарици” можете доћи само до те информације. Код нашег света, још увек, не само што му књига није основна, па ће некада бити елитна, она код многих још није ни дошла. И имамо страховит проблем, пошто живимо у земљи где се живи на шест различитих временских зона. Једна је деветнаестовековна, то је та партијска, друга је ова модерна, то су сви ти наши млади хакери, који могу да нам поскидају све нашe профиле са Интернета и уђу у све могуће мејлове, а између тога се налазе они људи који некако покушавају да све то заједно повежу, што је веома, веома тешко. Ми немамо ни ту беби-бум генерацију коју су некада имали на Западу, људе који су економски моћни, који крећу у живот да праве новац, немамо чак ни стабилан систем економски, политички још мање, а у свету је давно препознато шта је харизматично.

Више нико не зна у свету шта је пре 20 година радио принц Чарлс, али сви знају за Дајанине хаљине које су излагане као изложба, дан-данас нико не зна шта ради муж Карле Бруни, али сви знају да она носи близанце. Према томе, Маклуан се и ту остварио. Такође, Орвелов велики брат је ту. Да ли постоји ствар коју можемо да сакријемо, да ли постоји нешто у савременом друштву што се може сакрити?

Амра Латифић: По последњим истраживањима у Енглеској, у другој половини прошле, године дошло се до податка да су људи пре спремни да дају кључ од стана него да дају шифру свог „Фејсбука”.

Сања Домазет: А истовремено велика већина Енглеза, испитаника у једној анкети, на пример, деведесетих година није знала да је Енглеска острво. И они имају своје глобално село, своје карактеристике глобалног села.

Станко Црнобрња: То је исто Маклуан рекао, неспособност да се користи ново знање расте експоненцијално и у томе је опасност. Ми добијамо ново знање новим медијима. Американац Бакминстер Фулер, дакле Бакминстер Фулер је тата целог тог покрета технолошког детерминизма. Један огроман, мегаум. Он је рекао, сва технологија је отелотворење људског ума. И све што људски ум осмисли, то је природно. Нема неприродних ствари, нема неприродних материјала, нема оно: пластика – вештачка ствар. Чим смо га осмислили, значи припада корпусу природе и биологије, или социобиологије. И ту је Фулер био велики, зато што је отворио пут оваквим мислиоцима као што су Маклуан и касније Џин Јангблад, који су гурали упорно ту северноамеричку ноту као контру европејској која је била јако стерилна, врло егзактна, врло научно фундирана, али без новог контакта са афектом, и једноставно, ту се мало погубила у том кружењу.

Милена Драгићевић-Шешић: Видимо колико смо неспособни да користимо ново знање. Све установе у култури имају знање о Интернету, готово све имају своју „Фејсбук” страну, али га апсолутно не користе, нити знају како. Једноставно, формирани смо у другом времену, нисмо адаптирани, не знамо ни шта бисмо с „Фејсбук” страном, да ли и како да је користимо.

ПOЛИТИКA: Може ли да се доведе неки млади човек у ту културну установу који то зна да користи?

Милена Драгићевић-Шешић: Наравно да може. Имамо огроман број младих незапослених са врло специфичним знањима и способностима чије искључивање из радних процеса и из живота просто блокира заједницу, уназађује је.

ПОЛИТИКА: Онда технологија постаје један вентил младим људима, незапосленим, јер да немају Интернет, ту забаву, да не живе у виртуелном свету, шта би радили?

Сања Домазет: Питање је кад виртуелни свет престаје да буде виртуелни свет. Вама неко закаже састанак на „Фејсбуку”, ви се с њим видите, то више није виртуелно. Значи виртуелно и реално крећу да се негде сједињавају, преплићу, врло је интересантно шта се ту заправо догађа.

ПОЛИТИКА: Да ли сте се Ви састали с неким преко Интернета?

Сања Домазет: Ја немам „Фејсбук”, тако да сам ускраћена за ту могућност. Међутим, доћи ће време, живот је пред нама.

Милена Драгићевић-Шешић: Ја примам пуно информација о културним догађајима посредством „Фејсбука”, стварно га користим као комуникационо средство које ми је драгоцено у том смислу. Немам времена да читам много различитих новина, мени на „Фејсбуку” разни моји бивши студенти, пријатељи, својим постовима скрећу пажњу на неке догађаје. Рецимо, синоћ сам отишла на фестивал независног стрипа, како бих ја иначе сазнала за то? Значи, упозорава ме на неке догађаје који нису тако познати или на неке који су јако познати, али чујем њихова мишљења, реакције, и мени је то јако занимљиво. За мене је „Фејсбук” практично једна врста новина из културе, такав ми је круг пријатеља, нико не коментарише чак ни победе Новака Ђоковића, кад отворим хоум, неком другом је вероватно спортски профил пријатеља а неком политички, па тамо дебатује политички, а 99 посто људи га вероватно користе искључиво социјално, у смислу налажења партнера, пријатеља, саговорника...

Сања Домазет: С друге стране, изгледа да је појава нових технологија морала да се догоди, јер Норберт Винер је добио Нобелову награду за то, за поље информационог система.

Станко Црнобрња: За кибернетику, он је отац кибернетике.

Сања Домазет: У једном тренутку као да је морало да се деси да једно информационо поље уђе у наш живот потпуно. Само је питање када ћемо савладати правилно руковођење свим тим стварима. Сада је могуће студирати на Оксфорду преко Интернета. И код нас то полако улази, додуше, на приватним универзитетима, чини ми се, на државним не. Онлајн постаје део нашег живота. А шта ће да ради са онлајном онај ко не зна ни да чита ни да пише, шта њега брига да ли новине постоје или не постоје, да ли падају тиражи или не падају, када их у животу није ни отворио, осим „Политику“, онај крај где су умрлице, да се обавести о круцијалним стварима. О еросу се обавештава преко оговарања, а о танатосу преко последњих страница „Политике“, ко је умро, ко је жив. Тога на Интернету нема.

Станко Црнобрња: Има на Интернету гробље, можете да закупите виртуелну парцелу, своју, можете да бирате место, да бирате друштво.

Сања Домазет: То гробље нема водича, за разлику од париског гробља које има водича... Ми имамо карактеристичан облик деменције који не постоји у другим крајевима света. Наш свет када постане дементан – а учи нас психоанализа да је то из разлога што нервни систем одлучи да му је претешко – наши људи крену себи да копају раку. То је последња фаза. Гробна места сви купују. Само, и гробље је релативан појам. Сећате се у Венецији шта се догађа. Остају сахрањени само славни. После 12 година отмени ће лежати и даље, а они мање познати се једноставно ексхумирају с тог гробља. То се ради и у Београду, и овде више нема места.

Милена Драгићевић-Шешић: Питамо се, ко убија културу? Мање медији а више наши политичари. Погледајте то што је сада на месту старог гробља на Ташмајдану, то је по мени убиство, као и убиство Павића, ово са његовим спомеником на Ташмајдану. Политичко убијање културе. Једном политиком споменика, баналном. То се дешавало и у Македонији, а овде удворичком, не знам ни каквом политиком, доводи нас у једну ситуацију гађења, шта друго рећи.

Сања Домазет: Наши медији воле да убијају писце док су живи: седамдесетих су убијали Киша, деведесетих Павића. Сви они који их нису читали и сви они који за њих никада нису чули, били су њихови најјачи критичари и зато српски писци то интуитивно осећају и не живе овде. Ван Србије су Давид Албахари, Владимир Тасић, Пиштало... Једноставно беже, ово није плодна средина за њих, као што су некада листом бежали писци почетком 20. века из Румуније: Бранкуши, Сиоран, Мирче Елијаде, Јонеско. Цела та генерација је отишла у Париз и никада се није вратила. Мале балканске средине не негују вредности. Самим тим, не знам колико њима значи Маклуан.

Милена Драгићевић-Шешић: Ако би се увела медијска писменост у средњим школама Маклуан би свакако био темељ.

Станко Црнобрња. Нека врста буквара.

Амра Латифић: По мени баш буквар.

Сања Домазет: Нама изгледа треба буквар за све. Јесте ли анализирали српски сајам књига? Како ово, како оно, како водити љубав, како кувати ручак, како савладати енглески за пет минута, како савладати Интернет? Ми као да ништа не знамо.

Милена Драгићевић-Шешић: То је светски феномен.

Сања Домазет: Била сам у Скандинавији, код њих се такве књиге уопште не продају, врло је мало тих књига. Издвојене су негде. Код нас су централне у свим излозима. То је заблуда да се може инстант образовати.

Станко Црнобрња: Да закључимо. Од Платона до данас у западном свету није постојала ни једна једина теорија нити теоријска мисао о томе како технологија утиче на људску психу. Маклуан је био први у тој области и та је заслуга историјски неоспорна. Он је покренуо даљу линију, утемељио правац и на неки начин освестио нас, који се бавимо медијима, како да посматрамо управо тај однос технологије и људских бића, јер се некада сматрало да је технологија нуспроизвод развитка.

ПОЛИТИКА: Да ли би било оваквог развоја технологије данас и да није било Маклуана? Да ли је он на неки начин утицао не само на теорију него и на развој технологије?

Станко Црнобрња: Он је јако утицао на младе генерације, на нове уметности које су се појавиле захваљујући новим технологијама, али не на технологију. Технологија се развија неким својим бакминстерфулеровским начином, рекао бих. Утицао је, значи, на схватање технологије и њеног утицаја на људско стање и стање хуманитета. До тада нико није ни размишљао о томе да постоји веза између технолошког напретка, технолошког дејства и технолошког развитка, и медија, комуникација и људске психе, односно социјалног устројства. То до тада није довођено у везу.

Милена Драгићевић-Шешић: Та његова теорија фантастично објашњава балканске ратове. Зашто? Зато што он дефинише који је основни медиј комуникације за неко друштво. Ми смо неписмено друштво, чак и 50 одсто писмених не чита новине, можда 20 одсто чита новине, ми смо усмено друштво. Који је начин мишљења карактеристичан за усмено друштво? Митско мишљење. Дакле, ви манипулишете емоцијама, чињеница не постоји. Ко чита рационалне аргументе, да ли чињеница на Балкану нешто значи? Не значи ништа, јер смо усмена култура, о свему се препричава, прича. Упркос свему, иако причамо о Гутенбергу, ми још увек, ни као национална целина, нисмо стигли до Гутенберга.

Сања Домазет: Да ли неко од вас зна како је Маклуан ушао у српску књижевност и постао део ње, да ли се негде појављује?

Станко Црнобрња: Једино можда код Мике Оклопа мало, посредно.

Сања Домазет: Дозволићете ми да вас допуним. Крајем осамдесетих, био је један лагани роман који се звао „Уна“, где шпијунирају професора који управо предаје на политичким наукама и који се бави Маклуановим теоријама. Међутим, Капор је заиста мало проњушкао и ту ситуацију пребацио у свој роман који је тих година био јако популаран. Књига је била култна и за једно поподне сте могли да је прочитате. Тако је Маклуан ушао у београдске интелектуалне кругове. То је био афективан начин како је он ступио на ово тло.