Опасан отпад можда у Свилајнцу или Житишту

Свилајнац и Житиште су следеће општине у којима би држава, пошто су је до сада бурним грађанским и политичким протестима одбили Ћуприја, Шабац и Ћићевац, могла покушати да задобије сагласност локалних власти и поверење становништва и коначно изгради прво домаће постројење за неоргански опасан отпад. Председнике општина Свилајнац и Житиште су надлежни из Министарства животне средине, рударства и просторног планирања недавно водили у Финску, где су обишли погон за прераду опасног отпада. Тада им је речено да се и њихове општине виде као потенцијални домови за сличну фабрику. У министарству потврђују сазнања „Политике”, али и напомињу да су још неки градови у игри, као и да би у Свилајнцу, уместо постројења за неоргански опасан отпад, могао бити подигнут погон за фармацеутски отпад.

– Представници још неких општина ће ићи на пут да виде европска постројења и увере се да су безопасна. За петнаестак дана ћемо можда моћи нешто више да саопштимо – каже Александар Весић, помоћник министра.

Ни у Житишту нису били спремни да се већ сада упуштају у разговор са медијима, док у Свилајнцу наводе да не сматрају своју општину „идеалном удавачом” за неутрализатора опасног отпада.

– Локација која нам је споменута је пепелиште термоелектране „Морава”, дела система ТЕ „Никола Тесла”. Зидање на том месту не зависи само од нас него и од ТЕНТ-а, па сам се и зачудила зашто уопште с нама разговарају. Ако и добију њихово одобрење, нисам сигурна да је паметно опасан отпад смештати на пепелиште непосредно крај Мораве. Лекар сам, разумем да је такво постројење боље за Свилајнац и целу Србију. Али, не слажем се са избором конкретне локације и министру Оливеру Дулићу сам рекла да нисмо заинтересовани за постројење – став је др Горице Димчић Тасић, председнице Општине Свилајнац.

Без обзира на њено чуђење, неизбежно је било да министарство разговара са општинарима о локацији која припада јавном предузећу и на чије коришћење управа Свилајнца досад није имала утицаја. Градња погона за опасан отпад се већ трипут показала осетљивим политичким питањем. Чак и почетна вољност локалних власти да дају дозволу за градњу губила се под притиском опозиције у Скупштини и грађана и невладиних организација на улицама. Неспособност државе, то јест и њених републичких и локалних инстанци, да сломе предрасуде грађана већ је скупо коштала Србију јер је Европска унија била спремна да финансира и подизање постројења за органски опасан отпад и спалионице за опасан и фармацеутски отпад. Пошто је толико дуго чекао да Србија покрене пројекат с мртве тачке, Брисел је ускратио средства за преостала два погона и сада нам, под условом да радови почну до септембра, нуди само новац за фабрику у којој би се прерађивао неоргански опасан отпад.

У Ћићевцу, последњем месту где је држава „окушала срећу”, пребацују министарству да није од почетка било отворено према њима.

– Мислили смо да ће код нас, на највише седам хектара, нићи погон за течни неоргански отпад. Онда се испоставило да ће ту бити и чврсти отпад, и то на 27 хектара. Не могу да кажем да су у министарству икада тврдили другачије, да су нас слагали. Али, нису били изричити – сећа се Славољуб Симић, заменик председника Општине Ћићевац, који признаје да никада нису питали стручњаке да ли је чврсти отпад опаснији од течног и има ли разлога за јавну хистерију која је тутњала Ћићевцем.

У министарству упорно тврде да су с Ћићевцем, Шапцем и Ћупријом били потпуно искрени и прецизни и да су представнике тих општина и водили у иностранство управо зато да би они могли да се увере у безбедност постројења за опасан отпад.

– У једној страној земљи, на пример, ресорно министарство и фирма којој је поверено управљање таквим погоном истражили су стање животне средине у општини одабраној за градњу. На медицинско испитивање су одвели људе који живе близу места предвиђеног за постројење. Тек онда је почело зидање, уз обавезу државе и фирме да истраживања организују сваке две године – наводи Љубинка Калуђеровић, секретар животне средине у Сталној конференцији градова и општини.

Постројења за опасан отпад налазе се широм Старог континента а до 2020. године ће постати неопходна свакој држави ЕУ и зато што ће извоз те врсте отпада вероватно бити забрањен. Срамота је, сматра Мирослав Врвић, професор на Хемијском факултету у Београду, што појединачни интереси код нас спречавају изградњу погона који је потпуно нешкодљив.

– Спалионица у Бечу се налази преко пута болнице. Нико се на њу не жали – каже професор Врвић.

Србија је затрпана опасним отпадом, смештеним у 440 привремених складишта а дешавало се да га инспектори нађу и разбацаног у природи. Сваке године настане бар још 40.000 тона тог отрова.

– Само на јаловиштима пепела се вероватно налази око 200 милиона тона. Још четири до шест милиона тона настану сваке године – наводи Слободан Аранђеловић, из фирме „Јунириск”, која се бави управљањем опасним отпадом.

Владимир Вукасовић