Видети невидљиво

Гостовање Томажа Пандура са представом "Tesla Electric Company" био је повод да разговарамо са глумачком звездом, једном од најмаркантнијих личности хрватске али и словеначке, и многих других сцена, Ријечанином Ливиом Бадурином (1965). Светску славу стекао је филмом "Розенкранц и Гилденстерн су мртви" Тома Стопарда (1990), играо је и у "Либертасу" (2004), исте године снимио је и "Дружбу Исусову", па кратке игране "Планктоне", остварио улоге у многим представама у театру. Врхунац су му, ипак, улоге у комадима Томажа Пандура, једног од водећих светских редитеља.

ИНТЕРВЈУ
● Пре четири године смо Вас гледали у "Хазарима", такође у Пандуровој представи. У међувремену сте снимали филмове, ишли по фестивалима. Не радите много, али увек урадите праве ствари.

– Не радим оно што од мене не захтева нешто дубље, шире и боље. Заиста бирам оно што ћу радити, и зато мало радим али, верујем, квалитетно. Летос смо са Пандуровом представом "Сто минута" били месец дана на гостовању у Шпанији, а са овом представом "Tesla Electric Company" отворили смо међународни фестивал у Ћивидалеу у Италији, играли и на Брионима, а после Београда предстоји нам гостовање у Загребу, Трсту, Москви и Јапану.

● Да ли се још нечим бавите

– Да. У међувремену сам узео малу дигиталну камеру и снимам кратке филмове о људима с којима радим. То је неки жанр "синема поетри", и ти су филмови као странице мога дневника, кроз кратку форму, од по пет минута, документаризам. То ми је добар ментални тренинг јер, без обзира што играм толико улога – од Шекспира до савремених аутора, овај рад на мини филмовима сматрам одржавањем кондиције и начином да се одбраним од уласка у властити "код", да не играм само оно у чему сам сигуран.

● Срели смо се у Њујорку 1996. када је "Медеја" Иване Вујић са Соњом Вукићевић гостовала код "Ла Маме". Шта сте радили у тој "њујоршкој фази"?

– Била је то моја прелазна фаза из једне позоришне утопије, која ми се догодила у Марибору. Заправо, буђења из једног сна. Желео сам да направим отклон пред прелазак у Загреб, у којем сам намеравао да живим и радим. У Њујорку сам покушао да направим сопствену културолошку "рестартизацију", ишао сам у разне радионице, чепркао по себи, одлазио код Ли Стразберга.

●Па, како је било код чувеног Ли Стразберга?

– Издржао сам само недељу дана, јер сам схватио да је тај институт, за разлику од Actor’s студија, прави туризам! Наиме, на Стразбергов институт може да дође свако, само ако плати. У то време, међутим, владало је и велико интересовање за Теслу, па сам и ја учествовао на бројним аудицијама. То ми је помогло сада, у раду са Пандуром. Дакле, Тесла ме прати већ од тада, од Њујорка у којем је живео и умро.

● Нисте пали у искушење да одете до Л. А., и пробате да наставите каријеру у Холивуду?

– Не, јер то је велики ризик. Више сам волео да се вратим у Загреб, да се бавим озбиљном литературом и озбиљним темама… А у Америци сам прошао и то да, чекајући посао, конобаришем. Нисам погрешио. Јер, Пандур је покренуо свој театар и у њему ми је фантастично. Пандур је био онај артоовски "удар у стомак", још из времена када сам као студент глуме гледао његову "Шехерезаду".

● Како су публика и критика примиле "Теслу" у Италији?

– Нисам сигуран да је њима Тесла посебно занимљив, али су критике биле фасцинантне. Тако је један критичар написао да је ову представу доживео као да "гледа операцију срца", мислећи на њену емотивност, позоришну самоћу и самоћу једног генија. Тесла још није сасвим схваћен, нисмо ни свесни да је све што нас окружује негде додирнуто његовом "руком", од светлости, неона, мобилних, телевизије…

● Рат нас је прилично променио, раставио. Да ли ће уметност моћи ту нешто да учини, залечи?

– Рат је увек питање чија је једна страна апсурд а друга – новац. У разговору с Тихомиром Станићем, сада, на прослави 50 година Атељеа 212, сложили смо се да неке генерације имају континуитет. Нисам сигуран да ће неке нове генерације, кроз педесет година, бити толико повезане преко послова и пројеката.

● Да ли бисте се укључили у политику, као неке Ваше колеге?

– Па, ми глумци смо повлашћена каста, сваке вечери имамо своју мисију са позоришне сцене. Ствар је позоришта на који начин пропитује време и простор у којем живимо, на који начин шаље поруке и помера свест. А то се никако не чини комерцијалом, јер се њом не мења свест онога ко је те вечери у дворани.

● Према свим анкетама и критикама Ви сте међу најпопуларнијим глумцима у Хрватској. Да ли то доноси и материјална добра?

– У својој 41. години још сам подстанар. Али, не пристајем да играм у "сапуницама" и ситкомима који су преплавили хрватску телевизију. Онај артоовски "ударац" у срце и стомак код мене још траје, не пристајем на тривијализацију, не одазивам се на тв-интервјуе око баналних тема. Ја сам од оних који воле да "виде" оно што другима не полази за руком. Видети невидљиво. Ову смо представу радили два месеца, потпуно изоловани. Глумци су из Немачке, Словеније, Хрватске… Христина Поповић-Мијин  је из Србије. Био сам пресрећан што ћу баш ја изговорити Теслину реченицу да је "суштина материје светлост која зрачи лепотом и самилошћу". То је реченица и визионара, и сензибилног бића, а не инжењера електротехнике. Тесла је живео векове унапред. Има ли ишта узбудљивије за једног глумца него изнети бар делић његовог генија, и предати га гледаоцима!?