Ђус у пластичној чаши

Дипломатски пријеми су прилика да се окупе разни више или мање утицајни људи. Да се учтиво размене визит-карте и упознају они које нисте познавали. Берза коментара и оцена, може и трачева, на којој важи шекспиријанско правило: свакоме поклони ухо, ређима глас.

Пријеми омогућавају да органолептички утврдите ко с ким комуницира, ко кога заобилази у широком луку. Филигрански рад осматрања и прикупљања грађе за дипломатске депеше, обавештајне анализе, новинске коментаре.

Пријеми су барометар хијерархије важности, али и прилика да се премери квалитет односа земље домаћина пријема и земље у којој се пријем догађа. Мерна јединица је ранг гостију. Ако амбасадору на пријем дођу шеф државе, шеф дипломатије и неколико министара, шефови најважнијих странака итд. то значи да су се појавили како би својим „високим присуством” исказали задовољство степеном међусобне сарадње. И обрнуто, њихов изостанак шаље сигнал да су нечим незадовољни.

Мислио сам да око тих ствари постоје неке сасвим прецизне процедуре. Да се рецимо зна да Борис Тадић иде код Американаца и Руса, можда још негде, да не грешим душу. Онда сам схватио да правила нема.

Зашто је шеф државе код Кувајћана, а нема га код Бразилаца или Индуса? Зашто је ове године отишао на пријем код Руса? Зар му неко није брзо јавио да избегне безобразни и провокативни аранжман коме је икебана била тек осуђена гошћа – Цеца.

Зашто код Американаца – мимо свих протокола, али посвећено колонијално – министри и хорде функционера хрле и када пријем не даје амбасадорка?

Ко прописује када ће на неки пријем доћи, и колико ће се задржати, шеф дипломатије или било који члан кабинета? Има ли нека писане етикеције?

Неке земље за такве ситуације имају „дежурног” члана владе. Он се месец дана брине о календару пријема. Онда се договоре да би код тих и тих пријему требало да присуствује тај и тај. Или нико, јер то није тренутни интерес. Омашке се своде на минимум.

Овде нема дежурног члана владе, нема елементарне координације. Као и многи спољнополитички потези, тако се и репрезентативност на пријемима одређује интуитивно, не институционално. Праве се гафови.

Не говорим о брљотинама попут оне ситуације када је шеф кувајтске дипломатије напустио пријем у нашој амбасади – јер је ђусом био послужен из пластичне чаше!

Више ме занимају ситуације када пропустимо да поентирамо, или не пропустимо да забрљамо. Када у дипломатију, као врхунско рационалну дисциплину, убацимо емоције. Посебно негативне. Тада се стратешка опредељења, дугорочни интереси или предизборна обећања крше да би се вратило мило за драго.

На то ми је, рецимо, личио недавни пријем у италијанској амбасади. За разлику од претходних, био је уочљив дефицит људи из врха власти. Мора да су били љути што су Италијани нешто раније на скуп у Риму позвали председницу Косова. Могу да помислим шта је онда амбасадор поручио својој Фарнезини, министарству спољних послова.

Сетио сам се како је Вук Јеремић својевремено тоне нашег пореског керозина спалио одлазећи за Џакарту да би од Индонезије добио подршку за српски предлог УН да од Међународног суда правде затражи мишљење о легитимности косовске независности. Само мало касније, Индонежани су у Београду славили свој национални дан. Нико од важних политичара или дипломата није нашао за потребно да дође, да барем захвали на обећаној подршци земљи која је тада била у Савету безбедности.

Шта онда рећи за пријем код Хрвата поводом 20. годишњице неовисности. Амбасадор се баш потрудио. Позвао фолклорну групу, далматинску клапу и сјајну уметницу на виолончелу. Обезбедио квалитетну „грашевину” и „малвазију”.

Дошло је доста света – али нико из власти. Нико из владајуће странке чији се председник, уједно и председник државе, хвали пробојима на плану регионалног помирења и у свакој нас прилици подсећа да је успоставио срдачне личне односе са председником Хрватске.

Помирења нису спонтан процес – да је био препуштен Французима и Немцима данас сигурно не би било уједињене Европе. Неко треба да их води. У овом делу света, где народ није склон да верује својим политичарима, препустили смо да лидери управљају тим процесом који је, знамо, предуслов боље регионалне сарадње а регионална сарадња је, знамо такође, предуслов уласка у ЕУ.

Помирења су саткана од много хуманих изјава, лепих речи, гестова који треба да служе за пример. Дипломатски пријеми су прилика да се потврди таква оријентација. ОК, кажу ми, питајте ко је био на пријему поводом Дана српске државности у Загребу. Ко? Потпредседник владе Слободан Узелац. Он је Србин. Добро, то је ипак висок ниво. Шта да радимо када немамо неког Хрвата тако високо.

Тадић је на Светом Стефану поново говорио о интеграцијама региона, али се питам колико ће се приврженост контактима видети на скором пријему код црногорског амбасадора. Прошле године власт се отворено клонила доласка у Ужичку.

Могли бисмо да се бавимо реципроцитетима и да лицитирамо у недоглед. Или да спекулишемо. Има оних који тврде да је председник Иво Јосиповић, пошто је добио извјешће свог велепосланика из Београда, одлучио да се Тадићу не придружи на комеморацији српским жртвама из времена НДХ у Јадовну на Велебиту. А био је прошле године. Као што је Стипе Месић био 2009.

Дипломатска служба има сурово прецизно књиговодство. Све се бележи. Штошта се види и голим оком. Било би наивно помислити да амбасадори ЕУ неће својим владама јавити да су били сведоци раскорака између хвалоспева о интеграцијама региона у будућности и потребе да се „спусти рејтинг” пријема код Хрвата, колико год неугодан, имајући у виду прошлост.

Не верујем, ипак, да је колекција непотребних „пријемских киксева” нагнала Јеремића да (коначно) каже да „с обзиром на околности у међународним односима, нико стопроцентно не може да одговори да ли ће и када Србија ући у ЕУ”.

Министар несумњиво под спољним „околностима” подразумева „спољне факторе”, рецимо Холанђане, или Немце који мање-више директно поручују да Београд нема шта да очекује уколико пре уласка у ЕУ не рашчисти проблеме са државама у региону, наравно подразумевајући Косово.

Пошто исти министар лепо, хиљадити пут, каже да „Србија никада неће признати Косово како би постала чланица ЕУ”, а они тамо, уз нешто више дипломатске обазривости, кажу да нема чланства ономе ко би у унију увео своје нерешене проблеме – статусне, етничке, верске, граничне или какве већ – то је рационално посматрано већ довољан разлог за спутавање оптимизма који Тадићу не недостаје.

Не знам како ће се разрешити нови раскорак између председника и шефа дипломатије у кога је његов бивши разредни толико уложио и коме је толико веровао да му је чак припремао премијерску фотељу.

Несклад, истина, нема размере из времена припреме српске косовске резолуције за УН – када је Тадић преко ноћи мастиљавом оловком прецртао раније усаглашен текст који је Јеремић у Њујорку већ држао у џепу, и пред баронесом Ештон га оценио оценом недовољан.

Нема, али отвара просторнагађањима о конзистентности српске дипломатије, о ривалитетима и сујетама уских кругова моћи који је креирају, о њеној ефикасности, тактикама и стратегијама које по дипломатским пријемима повремено испливају на површину.

Шта су „околности у међународном односима”? Нешто заковано и ексклузивно скројено „напољу”, или и Србија има могућност да креира исте те „међународне околности”?

Питање је само како их креира. Дипломатија је форма и више него суштина. Дипломатија је, каже једна цинична изрека, уметност рећи некоме да иде до ђавола на такав начин да он једва чека да крене на пут! Тај рафинмансрпска дипломатија није достигла.