Давид победио Голијата

У ово време пре десет година, на универзитетима у Београду, Нишу, Крагујевцу и Новом Саду избио је студентски протест. Изазвана поништавањем народне воље исказане на савезним и општинским изборима одржаним у новембру 1996. године, ова студентска буна трајала је пуна четири месеца. Студентски протест 1996–1997. био је најдуготрајнији и најмасовнији студентски бунт у историји Европе све од средњег века. Када би све студентске буне и протести у Србији протеклих стопедесет година били сабрани, студентски протест 1996–1997. би и даље предњачио дуготрајношћу и масовношћу.

Студентски протест избио је 22. новембра 1996. године. На Филолошком, Филозофском, Правом факултету, ЕТФ-у и ПМФ-у Београдског универзитета и факултетима Универзитета уметности, студентски протест је почео спонтано. Био је идејно, политички и материјално у потпуности независан од власти и опозиције. Први захтеви били су неутрални. Уместо признавања избора затражено је формирање анкетног одбора Народне скупштине ради испитивања злоупотреба. Насилна и недемократска реакција режима Слободана Милошевића дала је убрзо опозициони карактер протесту. Студентски протест био је демократски и патриотски покрет. Хиљаде младих људи из свих крајева Србије, свих политичких опредељења, захтевало је слободу и правду. После година ратова, пораза проглашених за победе, ратних злочина, издаје српског народа из Крајине, привредне пропасти и криминализације српског друштва, једно покољење затражило је потпуну промену државне политике и враћање власти народу.

Студентски протест био је успешан зато што су његови захтеви били промишљени, а начин борбе достојанствен, миран и мудар. Режим је ускоро устукнуо пред тим хиљадама ненаоружаних и мирољубивих "војника најмлађег народа на свету". Властодршци су се прво претварали да не примећују студенте, али када су универзитети престали са радом, а десетине хиљада зазвиждало пред Председништвом, РТС-ом и пошло на "Забрањени град" на Дедињу, нису могли да их превиде или пречују. Када им је запрећено да ће изгубити годину, десетине хиљада студената изашло је на улицу узвикујући: "Ево вам година, не дамо вам Србију!". Затим су мислили да могу да их уплаше: слали су на њих хиљаде тешко опремљених полицајаца, батинаша у цивилу, али одговор студената био је изненађујући. Студенти су се показали храбрији од моћних и упорнији од злих. Ако већ нису могли да победе за Србију, студенти Београдског универзитета били су спремни да се за њу жртвују. И када је у Београд 24. децембра 1996. доведено педесет хиљада присталица Слободана Милошевића, а полиција повучена са улица, студенти су стали пред силнике, а са њима читав слободни Београд. Када су 2. фебруара 1997. на Бранковом мосту полицијске јединице напале народ, претучене су десетине студената, али је Филозофски факултет одбрањен. Полиција је покушала да заустави свакодневне протестне шетње студената. Када су 19. јануара 1997. године заустављени у Коларчевој улици, студенти су пред полицијским кордоном стајали током седам дана и осам ноћи. На Светог Саву кордон је у немоћи склоњен, а ка храму српског светитеља пошла је једна од највећих литија у историји Београда, предвођена Његовом светошћу патријархом Павлом.

Студентски протест подржала је већина професора Београдског универзитета. Ректор БУ Драгутин Величковић јавно је увредио студенте, немоћан да заустави њихов протест. Зато је затражена и његова смена. После четири месеца мирне борбе остварена су сва три захтева студентског протеста. Избори су признати, ректор и студент-проректор поднели су оставке. Много значајнија била је морална победа. Током сто двадесет дана, у Београду су грађани и студенти у једној постмодерној, надреалној, карневалској револуцији успели да сломе самовољу диктатуре. Свет је видео најлепшу страну Србије.

Нажалост, у марту 1997. године још увек није било сазрело време за промене и демократију. Велика борба коју су студенти водили завршила се тријумфом: Давид је победио Голијата. Ипак, током протеста хиљаде грађана и студената могло је слободно да каже шта не жели и да се избори да злоупотребе буду исправљене, за оно што смо желели нисмо имали ни снаге ни јединства. Требало је времена да од опозиције, која је до 1997. сарађивала са режимом, буде створена једна коалиција која је у стању да се супротстави режиму.

Година 1997. определила је већину грађана за демократију и реформе. Тако је остало до данас. После десет година могу само с поносом да се сетим тих времена. Нити један од вођа студентског протеста није после пришао режимским странкама, нико од њих није се обогатио тако што је изневерио начела борбе у коју је ушао 1996. Људи које сам упознао у то време изгубили су тада "страх пред животом". Можда је то највећи добитак и поука. Студентски протест из 1996–1997. представља победу, "прво дело часно" једног покољења. Читав човеков живот је борба. Лепо би било кад би по узору на ту победу, све наше народне борбе биле вођене тако морално, одмерено, мудро и мирољубиво. Добро би било када би наша историја у будућности имала више успомена лепих као студентски протест из 1996–1997. године.