Тестамент поштења

Министарка правде је обећала план за борбу против корупције. И то до краја прошле недеље! Та околност, уз енергичност ове државне чиновнице, прилично је забринула повлашћену касту, склону разним непочинствима како би дошла до лаких, а крупних пара. И наравно, до усхићења довела остатак народа.

Добро је бар да се направи план. Без плана нигде и ништа, корупцијска стихија и безобзирни криминал неизбежно нам доводи колумбијски синдром. Показало се да корупција у државној бирократији и мафијашки послови не иду одвојено. Ту врсту симбиозе тешко је и засећи. Боли на све стране, борба против корупције скоро увек у себи подразумева преиспитивање природе власти.

Сваки ће наивни поданик поставити питање, макар и у себи: зашто је министарка чекала толико дуго, последњу годину мандата? Да није мало доцкан да се она прихвата тог узалудног посла, ако већ није на време, са неким ко боље поима у чему је ствар. Ионако су кварне запреге отишле низа страну, мало је једно Министарство правде за опаку, незаситу хидру са безброј глава.

Но, ипак нас је госпођа Маловић лишила бар једне заблуде. Били смо уверени да планови одавно постоје, а борба траје и народна власт само што је није окончала! Кад оно, испаде да уопште није тако. До краја прошле недеље влада је пратила развој корупције, наслућивала да у том ђаволу нечега има. Уз помоћ Брисела разумела да са том метастазом не можемо далеко стићи. Окретала се око своје владајуће осе, видела да корупција није опште место него уносан посао. А такво предузеће без моћи не иде.

Дакле, из порекла и природе моћи, која долази од богом дане власти или неке друге силе, проистиче корупција. Политичка теорија, а богами и пракса, говоре да ње (корупције) не може бити без партократског монопола. Хоће се рећи да окаснели подухват гђе Маловић мора бити делом окренут против важних појединаца из власти, како би за власт био делотворан. То би могао да буде релативно јефтин маркетинг. Узгред, владајуће партије имају нетакнути монопол на продају реклама и идеја сваке врсте, што је уређени хол сваке корупције.

Некако сам склон да верујем како ће план бити у погону пре редовних парламентарних избора. Али само се може гатати какву је методологију, које снаге и средства министарка замислила да употреби у тој борби за чисте односе у елитама свих врста. Шта смо имали? Полиција је похватала неке професоре који наплаћују испите и дипломе, судови су их вратили да етици уче будуће судије, економисте и лекаре.

Неки угледни хирурзи и онколози волели су новац више него што то болесна сиротиња може да поднесе. Али то су подухвати без плана и пре њега, мада је шеф државе вишекратно најављивао упорну борбу, до краја, са криминалом и корупцијом. Изгледа да је народна милиција олисичила само ситније трудбенике, који су насели на прастари полицијски трик, и сами открили своју слабост и помаму за плавим ковертама.

Власт у држави, чак и на најнижем нивоу, златни је рудник корупције. Можда све почиње од тајни у финансирању странака, и размештању кадрова после изборне победе. На том нивоу настаје појава која је дефинисана бирократско-полицијском синтагмом као „сукоб интереса”. У корумпираном свету, који је за полицију недостижан, а новац добија преко рачуна, реч је о складу, а не сукобу. Сукоб интереса је позиција друштва, које наслућује, али не може да препозна ту застрашујућу игру повлашћених.

На тај начин смо немоћни сведоци афере у Колубари, без наде да бар сазнамо у чијим су дубоким џеповима завршили силни милиони евра. Кад год се крупна афера разгори, увек се нађу људи који могу да је заташкају. Понекад то чине активирањем још већег скандала или понудама да народ добије игара уместо хлеба, или надриродољубним епом о Косову „које никада и никоме нећемо дати”, или идејом која дефинитивно чисти кукољ из ове државе.

Бизнисмен Милан Беко дуго је био ћутљиви богаташ, кога не дотичу таблоидне или чаршијске приче. Говорило се да он бира чланове владе, да је са Мишковићем газда у сенци. Ако је тако било, таква позиција без крупних пара није могућа. Како је Беко зарадио први милион, непристојно је питати. Али данас је тај човек гласнији него што се могло наслутити.

Прво је рекао да га држава рекетира где стигне и кад год он пристане. Нема сумње да је и пристајао. То јесте корупција, без обзира јеси ли жртва или лав.

Беко жели да прода све, како би напустио Србију са својим капиталом. Неки извори казују да је он други на листи оних чију улогу у разним приватизацијама ваља испитати. Беко се није много мешао у политику, осим што је критиковао алаву државу. У своје време Карић је желео власт, па је нестао. Беко жели да сачува (свој?) капитал. Могуће је да успе, иако није направио ниједан мост. Могуће је, ако прошле недеље није ушао у план за обрачун, који као тестамент правде и поштења оставља министарка Маловић.