Привиђење у вилиним водама

Лесковац – Кристијан Филиповић закорачио је у свет сликарства као дете, са десет година је приредио прву самосталну изложбу, са тринаест је већ имао самосталне изложбе – у Лесковцу, Нишу, Београду и Бечу. Излагао је потом у Новом Саду, поново у Нишу и Лесковцу. Са четкицом и бојама дружи се од пете године, а технику уља на платну користи од девете.

У петој години је затражио од оца да му купи темпере, а отац Небојша, и сам наклоњен уметности, препознао је његов таленат и испуњавао је све његове жеље. Уметници су наговестили будуће велико име српског сликарства. Године 2007. завршио је средњу уметничку школу у Нишу и покушао да се упише на Факултет уметности, али није прошао. Покушао је потом на Ликовној академији у Београду, али замало није успео. Био је, каже, други испод црте.

– То ме је разочарало, али ме није обесхрабрило, прича за „Политику” Кристијан. – Живот иде даље. Наставио сам да се усавршавам, још сам млад и још није касно за стицање академске титуле.

Кристијан је у бившем очевом локалу, у лесковачкој Млинској улици отворио атеље-галерију, која је постала стециште љубитеља сликарске уметности. Себе је пронашао у пејзажу, проучавао разне школе пејзажа и приклонио се, такозваној руској, чији корени сежу у доба соцреализма. Омиљена техника му је уље на платну, мада воли и акварел.

– Волим детаљну студију пејзажа, да моје слике имају светлост, прозрачност и свежину. Инсистирам на природности, на материјализацији, чврстој форми, дубини слике, тродимензионалности. Волим да људи, кад гледају моје слике, стварају неку своју причу о њима. То је одлика руског стила за који мислим да се не негује довољно на нашим академијама. То је аналитички реализам, који захтева аналитичког посматрача, објашњава Кристијан.

Поред пејзажа, радо слика портрете животиња, а неретко комбинује једно и друго – у пејзаж убацује животиње.

– Волим да дајем сликама неку мистику. На слику „Вилина вода”, рецимо, убацио сам вилу, као привиђење из бајке. Желим да то не буде класичан школски пејзаж, него да буде са неким изломљеним светлима, полусумраком, митском атмосфером, са бићима и животињама, да има неку своју причу, објашњава Кристијан.

Питамо га да ли уметник може да живи од свог рада у ово кризно време.

– Живот уметника се разликује од живота осталих људи. Иако су тешка времена, посебно у осиромашеном Лесковцу, опстаје се. У суштини сам задовољан. Људи воле моју уметност, то ме радује и даје ми снагу да истрајем. Постоје заљубљеници у моје слике који их купују. Дешавало се да неко купи слику за поклон младенцима или за неку другу прилику, а онда се врати, па купи једну и за себе, одговара уметник, чија каријера тек предстоји.

М. Момчиловић