Пламене зоре

Србији је потребна реиндустријализација, кажу многи. Због чега? Неки сматрају да је за одговор на ово питање довољно указати на чињеницу да се умањила домаћа индустријска производња и да је пао број запослених у овој делатности. Наравно, то само по себи није задовољавајући одговор – чињеница да нешто пада није довољан аргумент за оцену да тако нешто није пожељно. Нешто јачи је аргумент да је Србији реиндустријализација потребна како би се увећао извоз, односно како би њен привредни раст био заснован на извозу. Наиме, индустрија производи тзв. разменљиве производе, оне којима се може трговати преко границе, за разлику од сектора услуга, у коме се велики део онога што се произведе неминовно потроши локално. Будући да се процењује да српска привреда тешко да би могла да буде конкурентна у производњи оног дела услуга које су разменљиве, које се могу извозити (то су оне услуге од чијег извоза „живе” најразвијеније земље света), једино што нам преостаје јесте реиндустријализација.

Добро, да не залазимо у расправу на тему да ли је то једино што нам преостаје, него да видимо зашто смо се деиндустријализовали. Теорија завере каже да су моћни, Америка, ММФ и додати по жељи намерно уништили нашу индустрију и да је целокупна политика Запада према Србији током деведесетих била усмерена на тај циљ, па су санкцијама и бомбардовањем коначно то и постигли. На страну што се не види мотив за тако нешто, битно је поставити питање: да ли би наша индустрија опстала да није било свега тога? Српска индустрија развијала се у условима у којима није било слободне трговине, па стога није била изложена светској конкуренцији. Извозила је углавном на тржиште бившег Совјетског Савеза, што никако није било слободно тржиште, већ су на њему пословне одлуке доносили државни званичници (робне листе), а плаћало се без новца – клириншки. Па чак и у тим условима, гиганти српске индустрије бележили су губитке, које је марљиво покривао буџет или су се покривали директно из примарне емисије – штампањем новца. Дакле, чак ни када није постојао притисак светске конкуренције, српска индустрија није добро пословала, а почетак краја комунизма, пре ратова и санкција, показао је да таква предузећа без драстичног реструктурирања, а добар део њих чак и са њим, не би могла да преживе. Попут свих оних индустријских гиганата расејаних диљем источноевропских држава – њих Американци нису бомбардовали. Управо је транзициона рецесија у вези са њиховим одласком у историју.

Надаље, убрзани раст услужних делатности и у Србији и у осталим источноевропским земљама последица је постојања огромне незадовољене тражње за услугама. Потпуно је нормално да је приватна иницијатива, чим је ослобођена, ушла у слободан простор. И супермаркети, и тржни центри, и банке и све друго на шта се заговорници индустрије јеже постоје зато што постоји тражња за њима. Ни ту нема никакве завере већ је све то природна последица онога што је затечено на почетку транзиције.

Него, како сада из овога свега? Како Србија да се реиндустријализује, у време када петољетка више није опција? Прво питање је које су то инвестиције које могу да доведу до одрживе, што значи у светским размерама конкурентне индустрије, оне која ће својим извозом бити „локомотива” нашег привредног раста, као што предвиђају разна владина документа. Имајући у виду каква су домаћа знања (технологија у најширем смислу речи) и како их је време прегазило, верујем да окосницу наше реиндустријализације треба да чине стране директне инвестиције. У супротном, створиће се, вероватно, неконкурентна индустрија, оријентисана на домаће тржиште, којој ће једна од основних активности бити да тражи царинску и другу заштиту како би преживела. А онда долазимо до другог питања: како утицати на те инвеститоре, квалитетне мултинационалне корпорације, да инвестирају и то баш у индустрију? Уколико је нешто неспорно, то је да инвеститори реагују на квалитет пословног окружења, свих оних правила и процедура које важе за све потенцијалне инвеститоре, и то не само оног какво је данас, већ какво ће оно тек да буде у блиској будућности.

А шта српска власт ради на том плану? Квари! Најбољи пример за то је све оно што се догађа на плану градског земљишта и урбанистичке регулативе. Подићи нови индустријски објекат у Србији све је теже и теже. И на видику није било какво решење. Осим оног изванредног – 10.000 евра по новозапосленом, после чега ће се сви насмејани сликати за РТС! Реиндустријализација се претворила у медијску кампању. Тешко нама с њима!

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ