Plamene zore

Srbiji je potrebna reindustrijalizacija, kažu mnogi. Zbog čega? Neki smatraju da je za odgovor na ovo pitanje dovoljno ukazati na činjenicu da se umanjila domaća industrijska proizvodnja i da je pao broj zaposlenih u ovoj delatnosti. Naravno, to samo po sebi nije zadovoljavajući odgovor – činjenica da nešto pada nije dovoljan argument za ocenu da tako nešto nije poželjno. Nešto jači je argument da je Srbiji reindustrijalizacija potrebna kako bi se uvećao izvoz, odnosno kako bi njen privredni rast bio zasnovan na izvozu. Naime, industrija proizvodi tzv. razmenljive proizvode, one kojima se može trgovati preko granice, za razliku od sektora usluga, u kome se veliki deo onoga što se proizvede neminovno potroši lokalno. Budući da se procenjuje da srpska privreda teško da bi mogla da bude konkurentna u proizvodnji onog dela usluga koje su razmenljive, koje se mogu izvoziti (to su one usluge od čijeg izvoza „žive” najrazvijenije zemlje sveta), jedino što nam preostaje jeste reindustrijalizacija.

Dobro, da ne zalazimo u raspravu na temu da li je to jedino što nam preostaje, nego da vidimo zašto smo se deindustrijalizovali. Teorija zavere kaže da su moćni, Amerika, MMF i dodati po želji namerno uništili našu industriju i da je celokupna politika Zapada prema Srbiji tokom devedesetih bila usmerena na taj cilj, pa su sankcijama i bombardovanjem konačno to i postigli. Na stranu što se ne vidi motiv za tako nešto, bitno je postaviti pitanje: da li bi naša industrija opstala da nije bilo svega toga? Srpska industrija razvijala se u uslovima u kojima nije bilo slobodne trgovine, pa stoga nije bila izložena svetskoj konkurenciji. Izvozila je uglavnom na tržište bivšeg Sovjetskog Saveza, što nikako nije bilo slobodno tržište, već su na njemu poslovne odluke donosili državni zvaničnici (robne liste), a plaćalo se bez novca – klirinški. Pa čak i u tim uslovima, giganti srpske industrije beležili su gubitke, koje je marljivo pokrivao budžet ili su se pokrivali direktno iz primarne emisije – štampanjem novca. Dakle, čak ni kada nije postojao pritisak svetske konkurencije, srpska industrija nije dobro poslovala, a početak kraja komunizma, pre ratova i sankcija, pokazao je da takva preduzeća bez drastičnog restrukturiranja, a dobar deo njih čak i sa njim, ne bi mogla da prežive. Poput svih onih industrijskih giganata rasejanih diljem istočnoevropskih država – njih Amerikanci nisu bombardovali. Upravo je tranziciona recesija u vezi sa njihovim odlaskom u istoriju.

Nadalje, ubrzani rast uslužnih delatnosti i u Srbiji i u ostalim istočnoevropskim zemljama posledica je postojanja ogromne nezadovoljene tražnje za uslugama. Potpuno je normalno da je privatna inicijativa, čim je oslobođena, ušla u slobodan prostor. I supermarketi, i tržni centri, i banke i sve drugo na šta se zagovornici industrije ježe postoje zato što postoji tražnja za njima. Ni tu nema nikakve zavere već je sve to prirodna posledica onoga što je zatečeno na početku tranzicije.

Nego, kako sada iz ovoga svega? Kako Srbija da se reindustrijalizuje, u vreme kada petoljetka više nije opcija? Prvo pitanje je koje su to investicije koje mogu da dovedu do održive, što znači u svetskim razmerama konkurentne industrije, one koja će svojim izvozom biti „lokomotiva” našeg privrednog rasta, kao što predviđaju razna vladina dokumenta. Imajući u vidu kakva su domaća znanja (tehnologija u najširem smislu reči) i kako ih je vreme pregazilo, verujem da okosnicu naše reindustrijalizacije treba da čine strane direktne investicije. U suprotnom, stvoriće se, verovatno, nekonkurentna industrija, orijentisana na domaće tržište, kojoj će jedna od osnovnih aktivnosti biti da traži carinsku i drugu zaštitu kako bi preživela. A onda dolazimo do drugog pitanja: kako uticati na te investitore, kvalitetne multinacionalne korporacije, da investiraju i to baš u industriju? Ukoliko je nešto nesporno, to je da investitori reaguju na kvalitet poslovnog okruženja, svih onih pravila i procedura koje važe za sve potencijalne investitore, i to ne samo onog kakvo je danas, već kakvo će ono tek da bude u bliskoj budućnosti.

A šta srpska vlast radi na tom planu? Kvari! Najbolji primer za to je sve ono što se događa na planu gradskog zemljišta i urbanističke regulative. Podići novi industrijski objekat u Srbiji sve je teže i teže. I na vidiku nije bilo kakvo rešenje. Osim onog izvanrednog – 10.000 evra po novozaposlenom, posle čega će se svi nasmejani slikati za RTS! Reindustrijalizacija se pretvorila u medijsku kampanju. Teško nama s njima!

predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta BU