Тражење излаза из тескобе

Да је жив драматичар и песник Велимир Лукић (1936–1997) управо би напунио седам деценија живота. Овај стваралац који је у поезији припадао неоклацисизму (за разлику од неосимболиста који су били окренути природи он је "злоупотребљавао" историју), а у драмама вешто се служио алегоријом да би описао своје време и диктаторску епоху Брозовог доба.

Писац више збирки песама и двадесетак драма, Лукић је већ у делу "Окамењено море" (1961) савремене догађаје пребацио у време тројанског рата када су стари Елади готово десет година ратовали и разорили Троју због једне сенке. Он је у тој причи описао шта се догађа људима који се суоче са тоталитарном влашћу. Чак и кад јој појединац пружи отпор бива на крају понижен, сломљен, стављен пред ужасну дилему, или да буде убијен, или да пристане на сарадњу да бих сачувао бар мало спољног достојанства, тачније спасао голи живот.

Написао је две драме о Брозу још за време његовог живота. Прва се зове "Други живот краља Освалда" (1962) која је написана у езоповском стилу. Савршено јасна у алузијама, ову драму је три године по приказивању напао лично Владимир Бакарић, тадашњи први човек хрватских комуниста. Друга драма је била "Завера или дуго праскозорје" (1971), која је играна баш у време када су рушени српски либерали. Последња његова драма зове се "Тебанска куга" у којој је, полазећи од мита о Едипу, развио причу о Зевсојој смрти, о томе да нико неће да призна да је Зевс умро осим Танатоса, бога смрти, који ступа на сцену и почиње свој крвави касапски пир.

Овај великан драмског исказа волео је сам да објашњава своја дела па нам је једном приликом рекао : "Писац када узима античке мотиве који су, заиста у безброј варијанти коришћени у драмској књижевности, свестан је да му се увек може рећи како иде линијом мањег отпора. Антички мит је тешка фабула која у себи носи потпуну савршеност, потпуну коначност, потпуну дубину. Свака варијанта савременог писца на антички мит, нормално и сигурно мање је дубока и мање је аутентична него што је то прави мит, или мит код Еврипида, Сокофла и Есхила.

Када је 1994. године код "Просвете" објавио збирку песама "Будне сенке таме", он као да је ту наслутио своју смрт: "Вихори носе ме ка реци смрти –/ Харон, мрзовољан, у барку пуну душа/ Тројанских угураће ме жустро"... Ту ће придотати и следеће речи: "Писати да не бих полудео/ макар и стихове ником потребне".

Слично животном путу Шекспира, ишао је Лукић који, у истој књизи бележи и ово: "Само мртва јесен, пуна је милости". Та "мртва јесен" и милост су оно према чему се кретала његова песничка имагинација и којом је покушао да пронађе излаз из тескобе са којом је непрестано живео.

Они који су добро познавали Лукићево стваралаштво и њега самог, знали су да овај писац, чији се стихови налазе у многим нашим и светским антологијама, ствараo искључиво ноћу и то после сваковечерњих дугих седељки у Клубу књижевника. Писао је, понављао је то и нама, само када је за то имао потребу, када је имао надахнуће и то од времена давних, док се дружио са младим писцима који су мислили "да је писац Бог, а да других богова у животу нема". Један од тих богова наше књижевности био је уз Велимира Лукића и Бранко Миљковић.

Остаће записано да је Лукић на положају "првог човека" Народног позоришта у Београду успео да остане равно четири узастопна мандата, тачније 16 година, од 1975. до 1991. Пре почетка управниковања, две сезоне водио је Драму овог државног позоришта. Непресушну енергију и жарке личне жеље поклонио је реконструкцији зграде на Тргу Републике и дочекао је тај чин. На 120-годишњицу, 22.новембра 1988. почело је поново да ради ово позориште. Прослави је присустовало неколико стотина поклоника Талије, када је изведена премијера Есхилове "Орестије". Беху то четири сата Еладе.