Исплата имовине за годину или две

Бивши власници одузете имовине, којима непокретности неће моћи да буду враћене у оригиналном облику, новчано обештећење почеће да добијају највероватније годину или две након ступања на снагу закона о денационализацији. Ово је за „Политику” најавио Горан Радосављевић, шеф радне групе за израду закона о реституцији.

Он тврди да се још не зна колико ће пара бити потребно за намирење бивших власника, без обзира на то што се недавно у јавности појавила информација да тај износ неће бити већи од три милијарде евра. То значи, ако би се применила пракса других европских земаља, односно подела обвезница са роком доспећа до 10 година, онда би требало да се за намену годишње издвоји око 300 милиона евра.

– О лимиту, као опцији, тренутно се разговара и раде се анализе. Али се за сада не зна да ли ће га бити и у ком облику (да ли као максимално годишње оптерећење буџета, максимални износ финансијског обештећења или оба критеријума). Према Закону о буџетском систему, дефинисано је да јавни дуг Србије неће прећи 45 одсто у средњем року, али тај износ не обухвата средства која ће бити опредељена за финансијско обештећење у процесу реституције– каже Радосављевић, иначе државни секретар у Министарству финансија.

На питање колико имовине, на основу онога што је пријављено, може да се врати у натуралном облику, он каже да се тренутно раде додатне анализе, чишћења и провере базе података у Дирекцији за имовину, која садржи сва пријављена потраживања.

– Тек након тога моћи ћемо да проценимо шта и колико може да се врати у натуралном облику. При том, скренуо бих пажњу на додатну анализу коју вршимо по територијалном принципу, то јест о имовини и потраживањима по општинама, пошто само тако можемо да стекнемо праву слику о тренутном статусу будуће натуралне реституције. Доксе то не заврши, не бих да дајем никакве прогнозе – наводи Радосављевић.

Миле Антић, координатор Мреже за реституцију, пак тврди да је натуралну реституцију, као доминантан облик обештећења, могуће спровести. Он наводи да се 97 одсто потраживања односи на земљиште (од чега је 70 одсто пољопривредно, а 3,5 одсто под шумама) које, како каже, може да буде враћено у целости. Антић истиче да финансијско обештећење треба свакако да постоји, као облик надокнаде, за оне који не желе имовину назад и не би да плаћају порез, али то државу не би требало скупо да кошта.

Дирекцији за имовину поднето је око 140.000 пријава за враћање одузете имовине. Према подацима које је ова институција, својевремено износила у јавност, око 40 одсто подносиоца захтева, није приложило доказе о власништву. То од њих у Закону о пријављивању и евидентирању одузете имовине из 2006. године, истина, није ни тражено. Да јесте, држава би бар до сада имала уредно направљену базу података. Утврђивање власништва, бар како је раније говорено, требало би да буде регулисано будућим законом о денационализацији и највероватније ће се решавати у управном поступку. То значи, да би стари власници могли још једном да буду позвани, али овог пута да доставе доказе о власништву.