Колико се дуго образ црвени

Колико треба времену да избрише и оно што је најружније?

Судећи по ономе како је стављена тачка на најсрамнију утакмицу у историји српског фудбала – непуна два месеца. А то је финале Купа Србије 11. маја –брука од које је, епски речено, зазор цару у Стамболу, а камоли цареву већилу. У садашње прозаично време образ, ако уопште и поцрвени, врло брзо врати своју природну боју.

За безразложно кашњење утакмице, лоше суђење и, нарочито, напуштање игралишта изречене су благе казне и то само малом броју оних који су их заслужили. Уместо казни које ће одвраћати и од саме помисли да се таква срамота понови виновници су, практично, помиловани.

Разуме се, нађени су и жртвени јарци, суштински небитни људи из Војводине: комесар за безбедност и званични представник клуба на финалу. Није важно како се зову, као ни остали, проблем је како се суди.

Правду је делио дисциплински судија Фудбалског савеза Србије. Да се не би погрешно схватила намера с којом је ово написано биће изостављено и његово име (има га у свим јучерашњим новинама), пошто би сличну пресуду донео и било ко други на његовом месту. Такве одлуке се не ломе преко колена, него се „узимају у обзир све релевантне чињенице”, како се обично каже, а на нама је да наслућујемо шта је то или ко су ти.

Проблем је у следећем. За разлику од првенства, које је у рукама самих клубова, такмичење за куп је у надлежности Фудбалског савеза Србије. А о његовим пропустима, а камоли о одговорности или кривици, ни слова.

Руку на срце, нестварно је очекивати да дисциплински судија ФСС суди том истом ФСС. Али било би много добро.

Савез би тиме стекао већи углед. Сви ми грешимо, али нисмо сви кадри да то и признамо. Ко то може изазива поштовање.

После тога има морално право да другима указује на њихове грешке и да их кажњава. И то ни по бабу, ни по стричевима. Казне треба да буду у складу с прекршајем. Не могу кривци за бруку у финалу купа да буду кажњени као да је у питању нижеразредна утакмица.

Најгоре је кад се човек саплете о исти камен. Нашој фудбалској организацији се то ових дана поново дешава.

БАСК је стекао право да игра у нашој најјачој лиги, али је одустао. И шта сад с њим да се ради, а и ко да заузме то његово место. Да ли је то најбољи клуб на табели после њега у нижој лиги или први изнад црте за испадање из више лиге.

Оваква недоумица се не појављује први пут. Пре четири године је апатинска Младост иступила из Суперлиге, иако је била шеста на табели, а годину касније се на то исто одлучила и Младост из Лучана, која је првенство завршила на седмом месту.

У првом случају, 2007, у најјачу конкуренцију је ушао Напредак, који је сезону завршио као трећи у Првој лиги. Наредни пут, 2008, у Суперлиги је остао Банат, иако је био претпоследњи у тој истој лиги.

Ко у таквим околностима има веће право на упражњено место и даље није решено прописима него остаје да се пресуђује „у интересу фудбала у Србији”, што може свакојако да се тумачи. Као што је то урађено и с кривицом за прекинуто финале националног купа.