Држављанин Србије др Шешељ

Шешељ затражио годишњи одмор!

Ко се овде још – осим његових радикала и кума Вука Драшковића који једва чека да попије кафу с њим – јавно сећа Војислава Шешеља док му Хашки трибунал крши најосновнија људска права?

У ишчекивању пресуде за „велико недело”, тј. главну оптужницу, Шешељу, по трећи пут, суде за, формално, непоштовање суда, а у стварности – Шешељу, као оптуженику и Шешељу као одбрани оптуженика Шешеља, суди се због непоштовања тужилаштва, односно пред судом, супротстављене стране.

Хајде што су репрезенти државе Србије, из егоистично-политичких разлога скрајнули из своје „агенде” свог грађанина Шешеља који, ево девету годину, чами чекајући пресуду, иако је у Хаг отишао убрзо по обелодањивању оптужнице, успут и добровољно. Да разумемо људе, имају своју муку, али и латентан страх од његовог потенцијалног повратка.

Али проблем је што ЗЕС-ова пропаганда, после споразума Тадић–Дачић, „поштујући бол” свог коалиционог партнера, покушава, не занимајући се за последице, да, пошто-пото, аболира Социјалистичку партију Србије, да минимизира њену одговорност за ратове, беду и пропаст државе, за суноврат националног достојанства и јавног морала деведесетих година. На другој страни, Шешеља и његову политику исти пропагандни стожер спинује у немогуће – даје му значај (наравно, у негативном смислу) који он, објективно, никада није имао, поготово не у садржају политичке моћи или државне функције коју је обнашао.

Велику масу људи никада не можете да освојите једном, макар генијалном, реченицом (попут „Нико не сме да вас бије”), уколико идеја коју пропагирате својом сенком не наткрили све аспекте људског живота, не заживи као права „индустрија свести”.

То знају и наши данашњи пропагандисти, користећи сва могућа светска пропагандистичка достигнућа и постигнућа из ближе и даље прошлости.

Пре три године, баш у време када се овде „наватавала” чаробна скупштинска бројка 126 за избор нове владе, председник Хондураса Мануел Зелаја згрозио је борце за слободу штампе широм света када је наредио свим ТВ и радио-станицама да два сата дневно врше пропаганду државне владе. Било је то, наводно, преко потребно због непоштено мале јавне експонираности коју је његова влада добијала.

У књизи „Истина о језику нациста”, Виктор Клемперер је израчунао да су најчешће, јавно понављане, флоскуле, за владавине Национал-социјалистичке партије у домовини практичне пропаганде, били, гле чуда, „државни чин” и „историјски значај” (додуше, и „казнена експедиција”). Међу породичним огласима, пак, у ондашњој штампи највише се писало о „поноситој радости” и „поноситој жалости”, а огласи су, углавном, почињали са: „Дао живот за фирера и отаџбину”.

Докле, на крају, стиже пропагандизам у „свиленим рукавицама”, могли сте закључити, прекјуче, читајући изјаву једног члана либијског (контра)револуционарног комитета, само неколико дана након што је НАТО саопштио да је интензивирао бомбардовање те земље: „Још раније смо очекивали почетак офанзиве, а коначно смо јутрос добили зелено светло од НАТО-а и офанзива према Триполију је почела!” Подсетићу, Американци су, као и увек до сада, диљем света, где су војно интервенисали, као образложење за агресију изрекли ону поштапалицу да су тамо „угрожени демократија и животи људи”.

У сва три примера, помиње се, дакле, „виши” и „највиши” – глобални, државни, национални или грађански интерес.

Ако сам добро разумео став наше власти – ми који, деведесетих година, нисмо били на истој политичкој страни са Шешељем и његовима требало би да се радујемо што он у Схевенингену неосуђен робија девето лето. У име, тренутно актуелног, „највишег националног интереса” који се, у јулу 2011, зове „Европа нема алтернативу”, а који се, у време формирања ове владе, читао као „Ни Европа ни Косово немају алтернативу”.

Истовремено, неке Шешељеве колеге по вокабулару, а по утицају из деведесетих и моћнији од њега, данас партиципирају у делу наше еврофанатичне власти. Други, са бивших југословенских простора, претворили су се у голубове мира, па чак и, попут шефа словеначке ратне пропагандне, господина Кацина, у опуномоћене тумаче европских стандарда од чијих „да” зависи брзина српских евроинтеграција.

Недавни гост Београда, немачки медијски стручњак Петер Линден, тврди да већ после прве две секунде читања текста половина читалаца одустане од теме, а свега шест одсто га прочита до краја.

Уколико, уз такву претпоставку, неки моћни центар манипулисања јавношћу, као у случају Шешеља, учини и додатни „напор” да се „проблем” избрише из средишта наших малих мозгова, ето објашњења за колективни заборав или незаинтересованост за судбину лидера појединачно најјаче странке у Србији, на изборима 2008. године.

Да би вас поштовали други, морате прво да поштујете себе. Ако сте власт, онда је ваша одговорност додатна, јер морате да поштујете и штитите и државу и сопствени народ и сваког грађанина. А Шешељ је држављанин ове земље.

Директор Агенције за односе с јавношћу „Прагма”