Фер-плеј Вука Јеремића

Вук Јеремић, као и сваки човек, има право да навија за кога хоће, и то не мора да крије ни кад је члан владе. Може и да иде на утакмице (било би за похвалу кад би куповао улазнице), може да долази у клуб за који навија и да се дружи с његовим играчима, функционерима, навијачима...

Може да мисли шта год хоће. Међутим, као министар нема право, чак ни у шали, да одређује који клуб треба да буде шампион, а који не.

Због чега је рекао да „Партизан идуће године не сме да буде првак”, може само да се наслућује, али оно што је јасно као дан – такав „гаф” није смео да направи. Поготово зато што нема ништа природније него да се очекује од министра спољних послова да се понаша дипломатски.

Таквом екстремном навијачком изјавом је учинио медвеђу услугу клубу за који навија. Без обзира на то што је у наставку рекао да им то „неће дозволити играчи Црвене звезде”. Чак ни владин укор због његовог уплитања у оно што му није посао не може да скине са Црвене звезде белег који је на њу оставио Јеремић оваквом изјавом.

Узгред, само по себи се намеће и питање којим добром и за чије паре министар спољних послова посећује припреме неког клуба у иностранству (Звездини фудбалери су у Аустрији).

О томе иза ког клуба стоји држава навијачи се препуцавају од настанка Црвене звезде и Партизана, још од доба Крцуна и Темпа. И увек је исто: за успехе смо ми заслужни, а за неуспехе они одозго.

И док се тако пецкају обични навијачи, ни по јада. Али није добро кад тако говори не било ко него председник клуба, јер тиме још више мути воду.

Оно на шта је навикао нашу јавност Владан Лукић је изнео и руској у интервјуу „Трибуни”, која се заинтересовала за Црвену звезду поводом 20 година од освајања Купа шампиона и недавне посете председника руске владе Путина. Председник „црвено-белих” је Русима „продао” побркане лончиће, између осталих и овакве:

– Првих десет година после Барија ситуација у клубу се само погоршавала. Црвена звезда је први пут почела озбиљно да заостаје за главним ривалом Партизаном, који је чак и у најтежим временима подржавала држава.

Ако се на заостајање гледа кроз такмичарске резултате, онда би могли да се нађу примери да је тога било и раније. Рецимо, када је Црвена звезда 1951. први пут постала првак државе Партизан је иза себе већ имао две титуле шампиона (1947. и 1949).

„Црно-бели” су од 1961. до 1966. били четири пута најбољи у Југославији (између осталог и три пута узастопно: 1961–1963), а први су источноевропски клуб који је играо у финалу Купа шампиона (1966).

Или да узмемо међусобне утакмице. У првој половини педесетих Партизан је сваке године убедљиво побеђивао Црвену звезду: 1951. у првенству са 6:1, 1952. у финалу купа са 6:0, 1953. у првенству са 7:1 и 1954. опет у финалу купа са 4:1!

Али, у то време у Црвеној звезди за то нису кривили државу или било ког другог. Тражили су своје грешке и то што су касније оставили „црно-беле” иза себе (по броју титула, победа у међусобним окршајима и успесима на међународној сцени) доказ је да су их и нашли и исправили.