Fer-plej Vuka Jeremića

Vuk Jeremić, kao i svaki čovek, ima pravo da navija za koga hoće, i to ne mora da krije ni kad je član vlade. Može i da ide na utakmice (bilo bi za pohvalu kad bi kupovao ulaznice), može da dolazi u klub za koji navija i da se druži s njegovim igračima, funkcionerima, navijačima...

Može da misli šta god hoće. Međutim, kao ministar nema pravo, čak ni u šali, da određuje koji klub treba da bude šampion, a koji ne.

Zbog čega je rekao da „Partizan iduće godine ne sme da bude prvak”, može samo da se naslućuje, ali ono što je jasno kao dan – takav „gaf” nije smeo da napravi. Pogotovo zato što nema ništa prirodnije nego da se očekuje od ministra spoljnih poslova da se ponaša diplomatski.

Takvom ekstremnom navijačkom izjavom je učinio medveđu uslugu klubu za koji navija. Bez obzira na to što je u nastavku rekao da im to „neće dozvoliti igrači Crvene zvezde”. Čak ni vladin ukor zbog njegovog uplitanja u ono što mu nije posao ne može da skine sa Crvene zvezde beleg koji je na nju ostavio Jeremić ovakvom izjavom.

Uzgred, samo po sebi se nameće i pitanje kojim dobrom i za čije pare ministar spoljnih poslova posećuje pripreme nekog kluba u inostranstvu (Zvezdini fudbaleri su u Austriji).

O tome iza kog kluba stoji država navijači se prepucavaju od nastanka Crvene zvezde i Partizana, još od doba Krcuna i Tempa. I uvek je isto: za uspehe smo mi zaslužni, a za neuspehe oni odozgo.

I dok se tako peckaju obični navijači, ni po jada. Ali nije dobro kad tako govori ne bilo ko nego predsednik kluba, jer time još više muti vodu.

Ono na šta je navikao našu javnost Vladan Lukić je izneo i ruskoj u intervjuu „Tribuni”, koja se zainteresovala za Crvenu zvezdu povodom 20 godina od osvajanja Kupa šampiona i nedavne posete predsednika ruske vlade Putina. Predsednik „crveno-belih” je Rusima „prodao” pobrkane lončiće, između ostalih i ovakve:

– Prvih deset godina posle Barija situacija u klubu se samo pogoršavala. Crvena zvezda je prvi put počela ozbiljno da zaostaje za glavnim rivalom Partizanom, koji je čak i u najtežim vremenima podržavala država.

Ako se na zaostajanje gleda kroz takmičarske rezultate, onda bi mogli da se nađu primeri da je toga bilo i ranije. Recimo, kada je Crvena zvezda 1951. prvi put postala prvak države Partizan je iza sebe već imao dve titule šampiona (1947. i 1949).

„Crno-beli” su od 1961. do 1966. bili četiri puta najbolji u Jugoslaviji (između ostalog i tri puta uzastopno: 1961–1963), a prvi su istočnoevropski klub koji je igrao u finalu Kupa šampiona (1966).

Ili da uzmemo međusobne utakmice. U prvoj polovini pedesetih Partizan je svake godine ubedljivo pobeđivao Crvenu zvezdu: 1951. u prvenstvu sa 6:1, 1952. u finalu kupa sa 6:0, 1953. u prvenstvu sa 7:1 i 1954. opet u finalu kupa sa 4:1!

Ali, u to vreme u Crvenoj zvezdi za to nisu krivili državu ili bilo kog drugog. Tražili su svoje greške i to što su kasnije ostavili „crno-bele” iza sebe (po broju titula, pobeda u međusobnim okršajima i uspesima na međunarodnoj sceni) dokaz je da su ih i našli i ispravili.