Мирис јасмина и смрад барута

Деспотски владари, безуби парламенти, корумпирани судови, свемоћне снаге реда. Навикнути деценијама на апсолутистичко живљењеда им нико не каже „не”, арапски лидери мора да су у првим данима Арапског пролећа били запрепашћени.

Ко би помислио да ће ова година постати велика прекретница арапског света. Сви су знали за потмуле политичке и социјалне тензије, за незадовољство осиромашеног и обесправљеног света, за њихова надања којасу после деценија ишчезавалапопут фатаморгана у пустињи.

Нико није предвидео олују која је стигла без упозорења. Кренула је из Туниса, што је такође потврда неочекиваности, прелила се у највећу земљу арапског света, Египат. Арапско пролеће је потом уздрмало друштва од Алжира до Јемена, од Либије до Бахреина и Сирије.

У тренутку се чинило да ће арапски диктатори падати као домине, али „нечувена дрскост” народа који је изашао на улице је код вођа пробудила бес. Наредили су да се у непослушнике пуца, бојевом муницијом. Неки ће то скупоплатити.

Тунишани и Египћани су без сумње направили историју, али други режими према којима се упутио револуционарни вирус не показују знаке спремности да дозволе имплозију власти.

Шест-седам месеци од почетка Арапског пролећа има знакова да револуције почињу да губе снагу. Поновно се, уз нешто козметичких побољшања, успоставља статус кво. Има деспота који су и даље на власти само зато што се и даље не устежу да користе бруталну силу.

Anciens régimes(стари режими) су се брзо организовали окупљајући око себе угрожене партијске кадрове, корумпиране бизнисмене, повлашћену бирократију и армијске официре – све који би да по сваку цену сачувају привилегије. Деценијама су градили клијентски систем који се жилаво брани. На три начина.

Први модел користила је турска армија после удара 1960, 1971. и 1980. – нелагодна изведба споро напредујуће демократије под војном контролом која показује да ништа још није готово: Тунис и Египат.

Други је више него опрезно реформисање по директивама споља. Мењати да се ништа битно не би променило. Краљеви Марока и Јордана ковертирали су део своје апсолутистичке моћи парламентима и владама, али нико не може још да тврди да све није илузија демократије. Демонстранти у Јемену и даље кампују по главном граду чекајући да неко са стране одлучи о судбиниомрзнутог председника.

Бахреин је натеран на национални дијалог шиита и мањинских сунита на власти, мада су поделе непромењено дубоке. У осталим деловима Залива (као и у Алжиру) владари су одмах својим поданицима понудили новац. И ништа више. Саудијски краљ је чак показао да је спреман да се закачи и са Американцима уколико затраже било какве реформе.

Сада трећи, најтежи део, репресија: Сирија и Либија. Власт у Дамаску је ослонцем на чисту силу разбила илузије оних који су мислили да је силина незадовољстванарода сама по себи довољна да победи. Исто то је потврдио и пуковник у Триполију, мада је тамошњи грађански рат разоткрио праве намере Запада да под плаштом хуманитарне интервенције променирежим.

Први чин револуционарне драме арапског света се завршио. Други чин више смрди на барут него што мирише на јасмин.

Водећим светским силама требало је доста времена да схвате шта се догађа. Запад је толико био затечен силином протеста да се у почетку надао да ће његови верни савезници преживети буру. Подршка Париза Бен Алију у Тунису била је срамна. Американци су хвалили Хоснија Мубарака готово до последњег дана.

Потом је Запад уперио даљински према Либији. Било је јасно who’s running the show, ко води игру. Уплитање са стране обликовало је резултат либијског револта. Револуција је од раних дана била у опасности.
Гадафи је, нема сумње, прокоцкао шансу да од Либије направи Норвешку на Медитерану, да нафтно богатство боље употреби за сопствени народ. Његови ривали су употребљени на други начин. Постреволуционарна Либија ризикује да буде подељена између странаца и неке нове, поткупљиве локалне елите. Демократија која ће сменити власт пуковника свешће се на повремене изборе, каквих је препуна новија историја Арапа.

Либија на површину избацује један од кључних проблема пред којим је Арапско пролеће: недостатак међународне подршке аутохтоним политичким и економским моделима који не припадају ни кинеској ауторитарности ни западном неолиберализму. Било би време да Триполи, Каиро или Дамаск погледује према Ослу и Бразилији, али Вашингтон, Лондон или Париз то никако не желе.

Показује се да било какав социјални, економски или политички програм Арапског пролећа – да би био остварив – мора да буде компатибилан са захтевима Запада који се после почетне збуњености брзо укључио у регионална померања. Као својевремено у Ираку, Либијци који су живели на Западу преузимају кључне улоге код побуњеника.

Једни мисле да Башар ел Асад и Моамер ел Гадафи још могу да тријумфују над побуњеним деловима својих народа. Други пребројавају дане чекајући колапс оба система. И док људи гину, намеће се питање зашто Вашингтон, Лондон, Париз, Москва или Пекинг нису на страни демонстраната са арапске улице?

Класично дипломатско објашњење у стилу „боље ђаво кога знате него ђаво кога не знате” није довољно. Чак је инфантилно.

Баш зато што су сасвим ретки западни политичари наслућивали пешчану олују, ћутња око бомбардовања Триполија или обрачуна сиријске армије по граду Хами је тако заглушујућа. Све се мање-више своди на учтиве позиве Гадафију и Асаду да се повуку „пре него што буде касно”.

Чак су и Русија и Кина – иако љуте што су допустиле да НАТО изађе из дозвољеног мандата УН у Либији, па зато коче санкције Сирији – упале у клопку дипломатске лажљивости. Нема одговарајућих осуда крвопролића. Све велике силе су, свака из својих разлога, загазиле у моралну каљугу.

У Либији је некоме дража једна, а некоме друга страна, али како прећутати снимак из Сирије који је постављен на Јутјуб: усамљени демонстрант узима камен и баца га да би се видело како у наредним секунду његов живот нестаје.

Да ли Обама, Саркози, Камерон, Медведев и Ђинтао сматрају да је то победа против глобалног тероризма? Шта ли већ.

Колико још живота треба да се угаси по Сирији, Либији или Јемену да би чули да је људски живот, сваки људски живот, најдрагоценији и да га треба бранити по сваку цену? Када ће, и да ли ће, лидери света схватити да реалполитика не сме да тријумфује над етичким вредностима? Нека звучи идеалистички, али зашто обични људи тако олако прихватају да их воде они који ће прво жртвовати моралне стандарде па све остало?

Арапско пролеће траје, и сувише је рано доносити коначне закључке како ће се све завршити у свакој од земаља региона, али чини ми се да није прерано рећи да су велике светске силе морални губитници.

Оклопна возила, тенкови, хеликоптери и артиљерија ће у крвавим обрачунима који тек следе побити многе ненаоружане цивиле. Арапи то својим деспотима сигурно неће заборавити, без обзира на то да ли их овога пута поразе или не. Али запамтиће и свима онима који им нуде лукративне уговоре за куповину нафте или продају оружја, а данас ћуте.

Под утицајем славља по улицама Туниса, Каира или Бенгазија, многи као да су заборавили да револуције не морају увек да успеју. Оно што се пре две деценије догодило по централној и источној Европи не мора обавезно да се понови на Блиском истоку.