Замке „ниских” цена домаће хране

Чини се да одговор на питање да ли је храна у Србији скупа или није зависи од избора саговорника. Док подаци Евростата, европског статистичког завода, показују да Срби купују готово најјефтиније намирнице на Старом континенту, наша стручна јавност сматра да је таква статистика неупотребљива уколико се у обзир не узме и то да су нам плате најниже, а пољопривреда изнурена и непрофитабилна, што такође гура цене хране навише.

Јер, ако просечна српска породица за храну потроши 42 одсто месечног буџета, док се у развијеним земљама та цифра креће између 10 и 15 процената, мало ко може да каже да је храна у Србији јефтина. Али, европска статистика је неумољива. Извештај Евростата показује да су прехрамбени производи најскупљи у Норвешкој, Швајцарској и Данској, а најјефтинији у Македонији, Албанији, Србији, Бугарској. Цене хране у Македонији су на 51 одсто од просека малопродајних цена у Европској унији, а у Србији на 65 одсто. Норвежанима је храна скупља 65 одсто него што је просек у ЕУ, а Швајцарцима 49 одсто. Али, истовремено, просечна плата у Србији износи око 350 евра, док је у Хрватској 750, а у Словенији 980.

Због тога у водећим организацијама за заштиту потрошача податке по којима купујемо најјефтинију храну у Европи, сматрају ни мање ни више него чистом провокацијом.

– Ти подаци Евростата су само једна страна приче. Ништа не вреде без поређења просечних плата и због тога ми личе на маркетинг. А реалност је потпуно другачија. Ја питам и ко је њима доставио податке о ценама у Србији. Јер, према подацима тог истог Евростата, марже у Србији износе од 15 до 17 процената. Па то је смешно. Сви знају да трговци у Србији зарачунавају марже и до 60 или чак 70 одсто – категоричан је Горан Паповић, председник Националне организације потрошача Србије (НОПС).

На питање – како се као купац осећа када чује да су у Србији цене хране готово најниже у Европи, одговара:

– То ми вређа достојанство. И мени и сваком другом купцу. Као да ми не знамо где и како живимо, него је потребна статистика да нам то каже – каже Паповић.

И стручњаци су сагласни да је храна грађанима Србије скупа. Разлог такође виде у изузетно ниским платама, али и недовољној бризи о пољопривреди у претходном периоду. Ту су, наравно, и монополска и картелска удруживања која су испливала на површину тек недавним објављивањем података од стране Комисије за заштиту конкуренције.

И док сви упиру прстом у цене хране и оптужују је да је главни генератор инфлације, из Асоцијације пољопривредника су поручили да за „високе цене хране и њихов инфлаторни утицај нису одговорни пољопривредни произвођачи, него трговци и прерађивачи”.

– Ако је 120 динара килограм живе ваге свиња, а 380 динара килограм те исте врсте меса у продавници, морате се запитати ко је узео те паре – напоменули су.

Јасно је стога да смо у замци једино статистички ниских цена, а према речима Драга Цвијановића, директора Института за економику пољопривреде, време јефтине хране је иза нас. Јер, просечан српски сељак је својом производњом далеко иза „колеге” у Западној Европи.

– Ја немам процену колико људи храни наш, а колико европски сељак, то је незахвално сводити на бројке и статистику и такви подаци не би одговарали реалности, али је чињеница да европски сељак много више улаже рада и храни више људи од српског сељака. Изнуреност наше пољопривреде и уситњеност поседа главни су узроци недовољне продуктивности и непрофитабилности нашег сељака, односно наше пољопривреде, а тиме и високих цена хране – сматра Цвијановић.

Решење за то постоји, додаје он, а тиме би се могло доћи и до нижих цена основних намирница.

– Уколико би се наш сељак на било који начин удружио, кроз задруге, кооперативе или на било који други начин био би у старту продуктивнији и конкурентнији. Главни проблем је то што при набавци инпута они не могу да остваре бенефите попут нижих маржи, односно попуста. Односно, када велики системи купе хиљаде тоне ђубрива и стотине тона семена или механизацију добиће је јефтиније од нашег сељака. И наравно да и висока цена инпута одређује рентабилност нашег сељака, али и цену његових производа. Повећањем продуктивности сељака сигурно бисмо добили јефтинију храну – објаснио је Цвијановић, додајући да нема сумње да је храна у Србији скупа, али и да је то светски тренд.

– Број становника се повећао, елементарне непогоде попут суша и поплава никада нису биле чешће, па су приноси смањени. Осим тога, не можемо да очекујемо ни повећање пољопривредних површина. Али, битно је рећи да су цене хране еластичне и чим се повећа производња, већа је и понуда, па цене одмах падају. Пољопривреда има циклусе који се понављају. Једне године се купус засеје на огромним површинама и цена му падне, па онда многи престану да га гаје и наредне године цена скочи. Исто је и с месом – каже наш саговорник.

Он додаје да, иако смо одмакли цивилизацијски и развили технологију, ни то није смањило цене хране.

– Разлог томе је што се повећао број становника. Веома је интересантна појава да је повећањем дохотка по глави становника у Кини и Индији, дошло и до промене структуре исхране. Уместо житарица и они сада хоће више меса. То је притисак на потражњу и цене расту– закључује Цвијановић.

Стефан Деспотовић

-----------------------------------------------------------

Цигарете јефтине, цене гардеробе као у Европи

Цене обуће, одеће и електронике у Србији су близу просека Европске уније и више су него у већини земаља региона, наводи се у извештају Евростата. Цене одеће и обуће су на 98, односно 96 одсто просека Европске уније.

У Србији су, у поређењу са ЕУ, најјефтинија алкохолна пића и цигарете – 49 одсто европског просека. По том параметру, Србија је једино скупља од Македоније, која је на 41 одсто европског просека. Србија је, такође, најјефтинија и по ценама струје, гаса и других горива и налази се на 47 одсто европског просека.