Тешко презиме

Од нашег дописника

Букурешт, новембра – У Букурешту су, по личној жељи, кремирани посмртни остаци Зоје Чаушеску, ћерке погубљеног румунског диктаторског пара Николаје и Елене Чаушеску. Преминула је у ноћи између 20. и 21. новембра од последица рака на плућима, са којим се борила 15 година. У последње време одбијала је лекарску помоћ, јер, како бележи овдашњи "Гандул", "Зоја није више хтела да живи". Зојина смрт наишла је на невероватан одјек у јавности. Читави ТВ програми били су посвећени контроверзном животу "принцезе златне епохе", како је некада помпезно називано време Чаушескуове деспотске владавине. Овде најтиражнији дневни лист "Журналул национал" посветио јој је целих седам страна. Из свега онога што је речено и написано ових дана произлази да су многи у румунском друштву осетили потребу да под притиском гриже савести преиспитају своје пређашње ставове. Медији су закључили да је до овог преиспитивања дошло прекасно, после скоро 17 година.

Судбина породице

Неколико дана после збацивања са власти, њен отац и мајка, после крајње сумњивог брзопотезног суђења, стрељани су на сам Божић, 25. децембра 1989. Николаје је имао 71, а Елена – 70 година. Септембра 1996. од рака умире њихов млађи син Нику. Имао је 45 година. У 58. години, такође од рака, умире и кћи Зоја. На овом свету је остао само старији син Валентин, за кога неки, сасвим погрешно, тврде да је усвојено дете.

Једина кћи Николаја и Елене била је читавог живота подвргавана строгој, нарочито мајчиној, контроли. Полуобразовани родитељи хтели су обавезно да "сређују" живот жени која је школована, завршила факултет и постала математичар, и то добар. Ишли су чак дотле да су јој и име дали из чисте политичке рачунице. Потоњи "русофобски родољуб" Николаје Чаушеску дао јој је име Зоја, у част совјетској јунакињи Зоји Космодемјанској, младој партизанки коју су 1942. погубили немачки окупатори.

Рођена 1. марта 1949. Зоја (румунска) била је дете баш у време када се њен отац борио да се дочепа врха РКП и власти у земљи. А како је Николаје Чаушеску постао мегаломан још у том периоду, а Елена била наклоњена сплеткама и подлостима, прве њихове жртве биле су њихова деца. Сходно виђењима председничког пара, и њихова деца требало је да буду "генијалци", "борци", "јунаци међу јунацима" и "велики мислиоци".

Међутим, Зоја Чаушеску је била сасвим нормалан човек и дошло је до "судара". "Мрзела је своје име и родитеље" – тврди Михај Пачепа, давно одбегли румунски генерал обавештајац, сећајући се својих париских сусрета са Зојом.

Неподобан кандидат за зета

Настале су две "породичне" тенденције. Зојине мајке да у свему контролише кћер, и кћери да се осамостали. Мајка је чак користила Секуритатеу, тајну политичку полицију, да у стопу прати Зоју, док је ова бежала од те "глупе" пратње.

Долазило је и до "националних узбуна" када нико више дана није знао где је Зоја. Сви би безбедњаци били избезумљени бојећи се гнева Чаушесковице, док се Зоја проводила у некој удаљеној унутрашњости.

Најосетљивија је била када би се појављивао неки озбиљнији кандидат за председниковог зета. Ту већ није било до шале. Један од таквих кандидата био је Петре Роман, касније први постреволуционарни премијер. Он је тада оцењен као "скроз непогодан" јер је "пола Јеврејин (по оцу) и пола Шпанац (по мајци)" и млади Петре је послат на студије у Француску.

Такође из "националних" разлога одбачен је и лекар, гинеколог Дан Винце, једна друга Зојина велика љубав. Грех му је био што је "мађарског порекла". Није добро прошао ни трећи кандидат, новинар Михај Матеј који је послат у Гвинеју као дописник. Тамо се заразио од неке тропске болести и умро.

Зоја је наставила свој боемски живот. Кретала се углавном међу писцима и уметницима. О њеним љубавним авантурама, заливаним алкохолом, пуно се наглабало. Родитељи су били избезумљени због "непослушне кћери". Чак су распустили Математички институт, створен баш зато да би у њему она радила.

Зоја се "смирила" када је почетком осамдесетих година упознала трансилванског инжењера Мирчу Опреана, предавача на престоничном Техничком универзитету. Поново се заљубила до ушију. Родитељи су установили да будући зет има "добар" кадровски досије. Пристали су на Зојину удају.

После бурних револуционарних збивања децембра 1989, Зоја и њен супруг, као и браћа Валентин и Нику нашли су се иза решетака. Били су оптужени за "подривање народне привреде". Оптужбе су биле апсурдне. Пуштени су на слободу, али им је лична имовина конфискована.

Иако тешко болесна, Зоја се срчано борила за потпуну грађанску рехабилитацију и повратак незаконито одузете јој личне имовине. Од румунског демократског правосуђа тражила је још нешто: да јој се дозволи ексхумација посмртних остатака погубљених родитеља, пошто је сумњала да су они сахрањени тамо где су власти званично тврдиле.

Тај захтев никада јој није био испуњен.