Нестанак једне митологије

Од нашег специјалног извештача

СОЛУН – Славном грчком редитељу, натурализованом Французу Константину Кости Гаврасу (рођен у Атини 1933. од мајке Гркиње и оца Руса), аутору филмова какви су "Зед", "Опсадно стање", "Хана К.", "Нестали", "Mузичка кутија", "Амен"..., 47. солунски фестивал одужио се уручивши му пре неко вече награду "Златни Александар" за животно дело.
Неуморни аутор ангажованих филмова о угњетавању, политичком милитантизму и историјским странпутицама, представио се и као сценариста филма "Мој пуковник" Лорена Ербијеа, у којем је, инспирисан романом Франсиса Зампонија, проговорио о ратним злочинима почињеним током алжирског рата за независност од француске колонијалне силе. У ексклузивном интервјуу за "Политику" (хвала Алексису Гривасу), Гаврас каже и следеће...

• Ево нас у 21. веку и више ништа није исто, па ни филм?

– Све околности и сва нова, покретна филмска технологија, њена лака употреба, учинила је да престане да постоји митологија филма. Утицај филма није исти као што је некада био. То је можда најгора ствар која се догодила филму. С друге стране, млади људи могу много лакше да снимају филмове, да показују различите ствари и свет око себе, онако како га они виде, како у њему живе, и то много искреније.

• Је ли данас лакше или теже снимати политичке филмове?

– Данас је ситуација тежа, политичка ситуација је комплекснија, готово је немогуће разликовати "добре" од "лоших" момака. Политичарима више нико не верује, њихова професија је дискредитована, али је још увек могуће снимати политичке филмове.

• А можете ли себе да замислите као редитеља какве обичне љубавне приче?

– То сам једном урадио, снимио љубавни филм "Cler de femme" са Роми Шнајдер и Ивом Монтаном у главним улогама. Међутим, слажем се са онима који кажу: филмови су политички или је политика у свим филмовима, а можемо их и анализирати политички. Мишљења сам да је политика и оно како се понашамо у свакодневном животу. Ако се лоше понашам према својој жени, у неку руку и то је политички став. Могуће је да сам ја у свему томе за разлику од неких мојих колега из француског "новог таласа", био увек директнији и прецизнији.

• Пишући сценарио за филм "Мој пуковник" расветлили сте својевремену француску бруталност у Алжиру. Чекали сте неопходну историјску дистанцу?

– Било је много филмова снимљених из алжирске перспективе. О њиховој борби за независност је готово све речено, а најбоље је то урадио у свом филму "Битка Алжира" Ђило Понтекорво још 1966. године. То је савршен филм. Међутим, оно што до сада није често виђано на платну је друга страна, француска страна и својевремено француско виђење онога што се 1956. године догађало у Алжиру...

• "Рат против тероризма" и Ваша добро пласирана паралела са оним што се данас дешава ?

– Ето, ту смо! Заиста нам није била намера да снимамо историјски филм, али када сам прочитао роман Франсиса Запонија по којем је рађен филм, одмах сам препознао да је то како су многи у свету тада правдали почињене француске злочине и како су третирали покушај гушења алжирске битке за независност, управо имало обрисе оног што се данас зове рат против тероризма. Сматрам да тероризам, као начин борбе или постизања циљева, никако не може да буде пожељан или оправдан, али пре тога много је важније покушати сазнати зашто и откуд тероризам. Немам утисак да се на покушају разумевања овог проблема заиста искрено ради.

• У филму се алудира и на то да су многи некадашњи "терористи" данас познати и признати лидери?

– И интернационално прихваћени. Таквих примера имате на претек свуда у свету, јер се политичка перцепција стално мења. Данашњи председник Алжира као веома млад, био је од стране француске власти сматран терористом. Имате и пример Арафата, па и Менахема Бегинија који је био премијер Израела, а у Британији је својевремено за тероризам, у одсуству осуђен на смрт. Својевремено је и Де Гол био сматран терористом од стране многих у ратној Француској. У одређеним историјским тренуцима догађају се велика узбуђења и ратови за идеје и идеале, а онда 50 година касније актери открију како су ти идеали били глупи и како је било непотребно убити толико много људи и потрошити толико много новца.

• У филму уједно указујете како је опасно узимати закон у сопствене руке?

– Да, то је паралелна тема унутар филма. Не можете дати војсци сву моћ, јер када политички лидери предају сву моћ у руке војске, губе сопствену. Милитаризација земље је најгора ствар која може да се деси демократији.

• У име демократије догађају се многа насиља и бруталности, није ли и данашња антитерористичка борба предвођена САД пребрутална и контрапродуктивна?

– Јесте, али то може да се тумачи и као резултат сопственог страха. Насилно "увожење" демократије је увек било штетно, а често се обијало о главу и самим "увозницима". Има ту још једна веома важна ствар. У реду, Буш је "лош момак", за две године замениће га неко бољи, али још увек ће постојати Америка која има идеју да господари светом, а то је нешто што никако није прихватљиво.

--------------------------------------------------------------------------

Крик за мрвицом наде

• Шта мислите о протестима младих из француских предграђа? Многи од њих су пореклом из бивших француских колонија, из Африке. Шта њих вуче на побуну?

– То захтева комплекснија објашњења, али у неку руку су последица периода о којем управо говори филм "Мој пуковник". И данас многи Французи сматрају да је губитак Алжира нека врста велике и негативне трауме. Начин на који третирају муслимане, Африканце у Француској, повезано је са расизмом и искључивањем из друштва, гурањем у предграђа у којима тај млади свет не види никакву будућност, никакву наду.

• Може ли се њихов протест сматрати и неком врстом социјалне револуције у настанку?

– Мислим да не. Свака револуција подразумева у себи и неку врсту филозофије или идеологије, а у њиховим протестима нема ама баш никакве филозофије. Њихов протест руковођен је љутњом и бесом, он је крик за мрвицом наде. Они немају начин да се изразе и најбоље што су смислили јесте да пале аутомобиле и попут припадника Интифаде бацају каменице на полицајце, што су многи већ окарактерисали као тероризам.

• Какве вредности они могу да следе, шта им се нуди?

– Једину вредност коју они желе да достигну јесте да имају добар живот, у крајњем случају – солидан живот, а друштво им не нуди никакву перспективу. Француска је богата земља, они свакодневно око себе виде огромно богатство, али и празан џеп својих родитеља.