ЧЕТВРТИ МЕТАК

За који месец Дејан Миленковић, звани Багзи, добиће ново лице и ново име. Наравно, нешто пара да започне нови живот, и непознато место боравишта, далеко од злокобне београдске калдрме.

Они, којима се гадно замерио, никада неће одустати. Свако је достижан и доступан, у овом свету информације путују много брже него што се људи сакрију, или пластичари да скрпе нову, релативно пристојну физиономију.

Но, добро, Дејан Миленковић је сам изабрао своју судбину. "Повукло га лоше друштво", како би рекле забринуте старамајке, оправдавајући беспризорне из свог легла. Сасвим је сигурно да би исти, то јест Миленковић Багзи завршио свој животопис ситног лопова у дубокој анонимности, да његово лоше друштво није било "оно право".

А то ће рећи да је у транзиционом хаосу дошло до "логичне", застрашујуће симбиозе: неки људи из власти лагодно су се спустили у подземље. Неки људи из подземља узверали су се уз колено важним политичким лидерима. И није се лако могло видети кад престаје подземље и почиње политика. Из те настраности, наравно, створени су неприкосновени центри моћи. Док су имали нешто памети, нису желели власт, него само да је контролишу. Кад је разум испарио пред осећањем недодирљивости, банда је пожелела све. И власт, наравно. И онда за Ђинђића није било спаса.

Багзи долази пред суд "изнутра", и он је важан сведок. Али, он је ипак само возач, или "логистичар". Нека блага верзија окретног мафијашког батлера, момка за све, коме се поверавају послови, али се ни цванцик не улаже у његову креативност. Његове перцепције могу да помогну, али никако да буду одлучујуће. Мада, ко би га знао!?

Уз све то, његово је сведочење сензационално! Изгледа да је у оној симбиози политике и мафије много горе него што смо се бојали. Нешто од тога Миленковић је чуо, нешто видео. Мало је и лично закључивао, али од тога нема много вајде.

Суд би морао да крене по чињенице, дакле да их нађе или негира њихово постојање. Сви које је Багзи прозвао су живи. Таман су кренули у предизборну кампању, обећавајући Србији неизбежни процват. Кад тамо – а оно атентати, оружје, завере и преврати. Притиска их прошлост као воденички камен! Смешна ли је то, или мрачна страна српске демократске историје? И једно и друго, изгледа. Оба на истоме месту.

Возач камиона земунске банде можда није убедио суд у поузданост сведочења. Бар још не, док се не изведу сигурни докази. Али је изазвао праву буру у српском политичком циркусу. Прозвани су могли мирно да прећуте Багзијев мемоарски шоу. Шта их се уопште тиче покајничка тирада једног ситног мафијаша!

Но, да видиш чуда, тиче их се! Узбуђење на све стране. Човић каже да му је мирна савест, а руке чисте. То је јасна, цинична парафраза на својевремену досетку Чеде Јовановића, кад је овоме коначно доказана веза са "сурчинцима". "Мени је савест чиста, а руке прљаве!"

Болест прљавих руку се наставља, па Јовановић ипак тврди да је Човић дао "зелено светло" за атентат од 12. марта 2003.

Сведок-сарадник износи и наводну политичку идеју завереника. А то је довођење радикала на власт! Па уз то још и захтеве Војислава Шешеља да побије неке важне људе, међу њима и несрећног Гашу Кнежевића. Тај је, наводно, истерао војводу с Правног факултета, ни кривог ни дужног.

У свему овоме вредна пажње је књига Војислава Шешеља "Лауфер ми јавља". Па и многе неукусне, смртоносне алузије на рачун премијера Ђинђића само који дан пре атентата. То је, вероватно, било типично неговање тврдог радикалског стила. Покушај да се програмска стерилност и недостатак идеја преточе у нешто још горе.

Али, тешко је поверовати у тако сугерирану политичку неписменост радикала, који би се уздали у трајност пучистичке власти. То, напросто, није имало шансе да опстане, чак и у врхунском хаосу који би био створен активирањем додатних планова атентатора. Пре ће бити да је то била помоћна идеја рођена у атентаторској завери, без реалне валоризације у врху СРС. Мада...

Све су то разлози за многе чудновате и чудовишне верзије. Дакле, Багзи је издекламовао своје, и вероватно није спасао душу. Отићи ће, рекосмо већ, тамо где га тако заштићеног сместе. Но, ипак, ма како његово прање мафијашке биографије наизглед било резултат кратког памћења, суђење тек улази у своју драматичну фазу. Поред осталог и због казивања шофера Багзија.

Дакле, ко је наложио убиство? Без одговора на то питање, суђење би могло да се примакне водвиљу. Сем ако је идеја о пучистичком преврату тек онако пала на памет не претерано бистрим разбојницима са периферије. Можда и јесте, а вероватно није. Мада некако изгледа да су сви каменчићи већ ту, само остаје да их судија Ната Месаровић лепо сложи и распореди.