У свести јунака

Како Ламберт Стретер, јунак романа "Амбасадори" Хенрија Џејмса, доживљава преображај у Паризу, а како Мили Тил, јунакиња романа "Крила голубице" од принцезе Њујорка у Венецији постаје "створење спасено од бродолома", одгонета у својој књизи огледа "Градови, собе, портрети" (издавач Књижевно друштво "Свети Сава", 2006) Биљана Дојчиновић-Нешић, доцент на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Своја истраживања Биљана Дојчиновић-Нешић поткрепила је делимично и феминистичким теоријским приступом, али је изградила особену анализу која нас готово "увлачи" у свест јунака. Наша саговорница држи курс англоамеричког романа, а докторирала је на теми "Приповедни поступци у романима Џона Апдајка".

● Нека од класичних дела светске књижевности сагледали сте са становишта савремених теорија телесности. Како те теорије откривају проблеме идентитета у делима Хенрија Џејмса, Вирџиније Вулф, Шарлот Гилмен?

– Откривају их пре свега кроз блиску везу ликова са средином из које потичу и која на њих утиче, у једном процесу прожимања и непрекидне промене. Јер, телесност је овде реч која треба да означи целовитост људског бића, а не само и никако само један његов аспект. Сама чињеница да у делу написаном крајем 19. века наиђете на једну тако јасну слику, готово да бих рекла – илустрацију, сада актуелних теоријских размишљања о односу дух-тело, границама нашег ја, као што је то "наук о љуски сваког човека" који изриче мадам Мерл младој Изабели Арчер, представља позив да се оно прочита поново, имајући у виду и тај угао. Када је реч о јунакињи Вирџиније Вулф, Клариси Даловеј, проблем интегрисаности бића заправо јесте тема читавог романа, као и у причи Шарлот Гилмен, где сама јунакиња, а не њен двојник, склизне у лудило. Средина у коју су ликови постављени, у којој бораве, простори интроспекције, пројекције, изолације, није тек пуки рам њихових портрета, напротив.

● Шта је то "друго" за чим сте трагали у овим делима?

– Друго може бити оно неисказано, прећутано а свеприсутно, код Хенрија Џејмса, на пример. Или, у случају романа Вирџиније Вулф и његових филмских и књижевних обрада, оно што се изненада појављује као садржина једне нове приче или дела; друго је и велика тема приче Шарлот Гилмен и романа Кејт Шопен – то је жена која жели да ствара или да воли изван забрана и друштвених заграда, али је исто тако то и прича о рецепцији ових дела. Романи Маргарет Етвуд и Џона Апдајка тематизују управо различитост јунакиња у односу на сопствену друштвену средину.

● Како сте сагледали интерактивни однос и "флуидност" идентитета, градова и тела?

– Пре свега кроз теоријску призму Елизабет Грос која те појмове користи – односе прожимања са средином за које употребљава реч интерфејс и појам флуидности који преузима из теорија женског писма, при чему оба треба да опишу управо сталну промену, ток, кретање. Та врста теорије веома је блиска књижевности, она је делом и сама књижевност, и зато ми се чини да нуди речник којим се може описати однос лика и околине на обухватан начин. Флуидан је однос собе у којој Изабела Арчер бди до зоре и њених мисли које и њој и нама откривају шта се крије иза маске савршене леди; нема оштрих граница између Мили Тил и Венеције – оне су једно, живо, болесно тело; где повући линију између госпође Даловеј, која на вест о Септимусовој смрти има утисак да гори, и свега што је и нас и њу до те слике довело? Амбивалентност, неразлучивост, у ствари је уметнички ефекат који покушавам да опишем управо овим позајмљеним појмовима.

● Посебну пажњу посветили сте проблему женског стваралаштва, превасходно из угла теоретичарки, у анализи дела Вирџиније Вулф, Кејт Шопен и Шарлот Гилмен. Зашто у свом времену ова дела нису била вреднована на прави начин и по чему је значајна прича "Жути тапет"?

– Вирџинија Вулф јесте била уважавана, али је дубоко и драматично преживљавала излазак у свет сваког свог романа. Није, наравно, била читана као што се данас чита, не само са етикетом најзначајније списатељке модернизма, него и претходнице читавог једног правца у савременој теорији књижевности. Са Шарлот Гилмен и Кејт Шопен прича је сасвим другачија. Шарлот Гилмен је била позната, пре свега, по свом хуманистичком раду и делима попут студије "Жене и економија" која је одмах преведена на седам језика, а причу "Жути тапет" је написала из личног искуства и са јасним циљем да скрене пажњу на неодговарајући лекарски третман такозваних хистеричних поремећаја. Када је прича о јунакињи која од таквог третмана полуди испунила своју намену – Сајлас Вир Мичел, лекар о чијем је методу реч, наводно је одлучио да измени начин лечења, Гилменова је узвикнула: "Нисам узалуд живела". Али, није лако пласирала причу, напротив. Онда је, седамдесетих година 20. века "Жути тапет" изненада прочитан као прича о односу међу половима – и прича је постала у правом смислу речи култни текст женског покрета, а потом и текст који се читао као парадигма целокупне дотадашње феминистичке критике, њених иновација и ограничења. У многобројним есејима и студијама разматра се управо то питање "зашто није била препозната раније", укључујући и дебату са имплицитном сумњом: "Је ли то уопште добро?". Слично је и са романом "Буђење" Кејт Шопен. Овој ауторки је роман о "креолској Бовари" запечатио списатељску каријеру и тиме можда и гурнуо у смрт пет година после објављивања. Чест одговор у оба случаја јесте да средина није била спремна да прихвати да из женског пера изађу тако жестоке осуде друштва и тако бескомпромисне и јасне слике ужаса изолације, и отворених описа женске осећајности и тежње ка самосталности.