Буџетска неодговорност

Пре неки дан на овом месту похвалисмо, умерено и са сумњом, идеју државе оличене у министру Расиму Љајићу, што ће према послодавцима и власницима фирми, који имају паре, а неће да плаћају зараде и доприносе, покретати кривичне пријаве и да ће неки можда „заглавити” у затвору. И, готово стидљиво упитасмо – да ли ће таква одговорност за неиспуњавање законских обавеза, чисто из моралних разлога, „закачити” и министра финансија од чије ажурности и вештине вођења јавних финансија највише зависе сви остали – од врха до дна економске пирамиде.

Од идеје до реализације, бар код нас, најчешће не буде ништа, али од овог наума, министар Љајић треба, већ колико сутра, јавно да одустане, бар у своје име, ако не може испред институције, какав је Социјално-економски савет. Из сасвим простог разлога – што министар финансија, како јуче дознадосмо са наших страница, не може по Закону о буџетском систему бити одговоран за касу која му је поверена. Све, дакле, може, али и – не мора.

Ако је то тако, намеће се питање да ли је случајно што Србија у тако важном ресору, као што је Министарство финансија, нема старешине, већ то уз премијерску функцију обавља Мирко Цветковић уз саслужење државних секретара и осталих чиновника, који по хијерархији не могу бити одговорни за оно што (не)учине за „здравље” државне касе? Можда о томе, у часу када је покренута реконструкција владе пре стотинак дана, нико није размишљао, а још мање рачунао да за рад тог кабинета нико не може бити одговоран, тек буџетска (не)одговорност почиње да се уочава и голим оком.

Према последњим подацима, буџетски дефицит државе Србије у првом полугођу, о чему је „Политика” такође писала, износи 71,7 милијарди динара. Према буџетској динамици, приливи и одливи, сразмера 45 према 55 одсто, прво полугође у односу на друго и све остало – границе су које су и поред Закона о буџетској одговорности, поприлично пробијене. Колика ће та бреша бити, за сада нико не зна, а још мање из којих извора ће је попунити. Али, без позивања на некакву одговорност. То у овом случају није могуће, а још је мање и упутно тражити. Има ли излаза?

Има. Ако министар финансија не може да одговара за оно што му је по природи посла дато, остаје нам, као последња нада, да, рецимо, ММФ коме смо обећали да ћемо поштовати законе и правила буџетске одговорности, јавно саопшти да смо држава која не држи до речи и да ћемо у трошењу онога што немамо, не само себи, већ и другима, повериоцима, на пример, направити грдне проблеме.

Србији су пре седам-осам година Париски и Лондонски клубови опростили две трећине дугова. Више неће, јер имају преча посла – Грчку, Ирску, Португалију, а можда и Шпанију, Италију… Да ли је могуће да нико у влади не чита новине и не зна шта се у Европи дешава и да ће питање наше буџетске (не)одговорности већ на јесен можда постати несагледив проблем, не само због ребаланса, већ из простог разлога што трошење незарађеног и задуживање морају једном стати, а ми се суочити са – банкротом.