Маратон хуманости

Генчићи су стара, позната и угледна београдска породица. У једној кући на Дедињу сада живе две сестре Генчић, Станка и Јелена, некад првакиња Југославије у тенису. Однедавно ту је и Луси Генчић, кћерка Станкина, дипломирани биолог, удовица нашег познатог лекара хуманисте Милана Генчића.
Упознале смо се у Удружењу новинара Србије где је Луси дошла да да прилог за изградњу Авалског торња.
Преко торња упознали смо и Луси. Необична судбина, све ређе врлине – хуманости.
Бизарност њеног живота је готово за Гиниса.
Њену мајку убедио је др Милан Генчић да се не плаши порођаја, да остане у Београду ,да верује нашим лекарима и да ће је он породити. Јер, мајка Станка имала је РХ негативан фактор. Доктор Генчић је био у праву. Родила се лепа девојчица. Отац Сима Перић, једно време и фоторепротер у "Политици", одлучио је да му кћерка добије необично име, Луси.

Двадесет и две године касније, госпођа Станка среће поново доктора Генчића, који је у међувремену отишао из земље и отворио клинику у Немачкој. Одатле је слао хуманитарну помоћ своме народу. Предложила му је да упозна кћерку, дете које је он породио, студента биологије. Кад су се упознали, Луси и доктор Генчић наставили су живот заједно у Немачкој. Две деценије хармоничног брака. Све до пре годину дана када је доктор Генчић преминуо.

Ево приче са госпођом Луси Генчић.

– Можда и није случајно што је мој отац желео да се зовем Луси, у преводу Светлана, или она која доноси светлост. Осећам неку енергију која чини ми се није свакодневна. Од рођења, а ускоро ћу напунити 42 године, мислим да сам добро живела, и увек сам мислила да то добро треба да поделим  и са фамилијом и пријатељима и другим људима. Јер, ако је мојим пријатељима добро, добро је и мени, а ако њима није добро ја падам у депресију.

Када је питамо о улози богатства које је прати, јер потиче из богате породице, а и удала са што народ каже – богато, одговара.

– Богатство је велика ствар. Али ми смо уз то и  вредна фамилија. Мама је дипломирани економиста, радила је по цео дан, и зато је отац преузео улогу мајке и бригу о мени. Ишла сам у школу, учила клавир, гимнастику, учила стране језике. Маму сам виђала касно увече, и време сам све до 22. године више проводила с оцем. Када сам отишла у Немачку са мужем, мој тата то није могао да преживи. Тешко се разболео, од Алцхајмерове болести. Умро пре десет година. Нема ноћи и дан данас а да не сањам оца, или мог мужа Милана.

Од госпође Луси сазнајемо да је њен супруг био старомодан па  и када је дипломирала биологију није желео да ради јер сматрао је да је жени је место у кући, уз мужа. Доктор Милан Генчић је имао клинику у  Келну.

– Двадесет година смо нас двоје били један уигран тандем, јер сам ја учествовала у свим његовим акцијама. Много се радило, муж је одлазио на клинику и у три ујутру ако је требало. То је био изузетно стресан живот. Ипак, иако је тамо стекао углед, постао је познати ортопед, Београд му је био у срцу. Увек је био лекар неког спортског клуба. Био је председник Дијаспоре за Северну Рајну – Вестфалију. Све време је мој муж помагао наше, поготово у време рата и кризе. А када се престолонаследник Александар Карађорђевић  вратио у земљу, ми смо били међу ретким  брачним паровима из Немачке који је позван на официјелно отварање Белог двора. Тај догађај био је за нас изузетно значајан, било је то и отварање наше земље ка свету.

Госпођа Генчић  има велики број хуманитарних акција. Међу њима је најпознатија је "Маратон мира – Видовдан 99", чији је доживотни председник био др Милан Генчић. Сада његово дело наставља Луси, а ове године деоница маратона  од Београда до Крагујевца била је посвећена  успомени на доктора Генчића

Госпођа Генчић је и у акцији.  "Изградимо Авалски торањ", у "златној књизи" великих донатора, купивши чак десет реплика торња, укључила се у  донацију за куповину специјалног болничког возила "форд транзит" намењеном  специјалној болници за плућне, очне болести и туберкулозу у Сокобањи, затим у Фонд  принцезе Катарине за набавку возила за инвалиде. Дала је  помоћ аутистичној деци, донирала"Трку против дроге и насиља", одржану овог маја. 

Осим ових хуманих акција, каже, одрекла се  свог клавира. Поклонила га је кћерки  пријатеља, будућој нашој нади пијанизма верујући да ће јој помоћи да настави каријеру. Воли да помогне младим талентима.

– Мени даривање чини задовољство. Сваки дан помози, учини једно добро биће вам много лакше у животу, лепше се живи.

На наше питање да ли  је и њој неко некада помогао и да ли има много пријатеља, одговара

– Имам дивну пријатељицу Александру Ђорђевић која је сада генерални конзул у Немачкој, и једну турску фамилију. Имамо кућу у Истанбулу и та фамилија је мене прихватила као своју девету кћерку! Мој супруг је био њихов дугогодишњи лекар.

А да ли верује у право пријатељство међу људима?

– У право пријатељство јако мало – одговара наша саговорница. – Свакога ценим и поштујем, знам много људи, али бирам пријатеље. Волим да се дружим са старијим људима, од њих се увек много научи.

Каже нам да није ни у једној странци, али је увек за демократску опцију и поштовалац монархије

– Ако Србија иде крупним корацима напред, наши људи ће се све више враћати у земљу. Ми имамо феноменалне људе у свету, имамо интелигенцију, културне људе, имамо и свог Била Гејтса, деветнаестогодишњег Марка Тасића из Лесковца, уметнике и научнике, и када би се вратили, Србија би процветала.

Осим велике љубави за људе, осим звања "хуманитарац" како се то данас каже, госпођа Генчић воли животиње. Окружена мацама и једном дивном француском пудлицом, Квини, воли своју башту, бави се фотографијом (очеви гени), жао јој је што није завршила школу за ентеријер. Памти и препричава велики број угледних Београђана, са колико је маште недавно уредила кућу и башту, за 70. рођендан своје  тетке чувене тенисерке, Јелене Генчић.

– Поносна сам на име и традицију моје фамилије и срећна што сам њен део, желим то да очувам. То изискује и велики ангажман, али то мени није тешко.