Последње уточиште

Патриотизам више није пробитачан. Како ствари сада изгледају, последње уточиште патриотске врсте у изумирању постају – спортски терени. Они, предвиђени као издувни вентил "економски углавном бескорисног" патриотског сентимента и њему припадајућих фрустрација, у постмодерном свету треба да представљају резерват колективизма и трибализма прокаженог да је изазвао ратове и сукобе кроз целу познату историју. Де Кубертенова идеја да ће се кроз спортско такмичење сублимирати међуетничке тензије у двадесетом веку показала се промашеном – никада није било више спортских надметања и никада више крвавих ратова. Али, "врли нови свет" се не предаје. Увек се може даље, више и горе.

У балканским оквирима спорт као наставак рата другим средствима поприма још драстичније димензије. Овде је рат започео на спортским утакмицама, с навијачких група се пренео у паравојне формације, да би се са "пацификацијом" ових простора од стране великих сила свео на наслеђене авнојевске границе и спортске дворане. Круг је, тако, затворен до следеће пиштаљке глобалних судија који ће означити да ћемо се "ћерати још".

А све до тада, некада братски народи своје националне аспирације и реваншистичке пориве искаљиваће у међусобним спортским надметањима, који су много, много више од игре. Када хрватски клуб или репрезентација избаци нашу екипу из неког такмичења, то за њих представља својеврсну емотивну репризу "Олује". А када их наши надмаше, следи емотивна утеха – "Вратили смо им за Крајину". И тако у круг. Свако са сваким међу бившим авнојевским буктињама има мноштво нерашчишћених рачуна. Спортских, дакако.

Зато је полуфинални пораз наших ватерполиста од Хрватске на Светском првенству много гори од губитка медаље у дуелу са Шпанцима, и боли много више, чак и оне који ватерполо не воле и не прате. Јер, када изгубите у фудбалу од Казахстана, земље чији је симбол Борат, онда је сва одговорност и гнев усмерена ка селектору. Када изгубите од бивше "браће", онда је и одговорност и кривица колективна.

Сетимо се како су успеси наших спортиста за време Милошевића служили као колективна терапија да се ублажи свенационални суноврат. Дочекивања спортиста испред скупштине, свеопште весеље... а сутрашњица све гора и гора. Ватерполисти су били међу последњима који су одржавали висок ниво успеха на међународном пољу, поготово откако је поклекла српска кошарка. Сада када су и они подбацили (или како кажу "сами себе победили"), због презасићења или ароганције свеједно, свима постаје јасно свеукупно тужно стање нашег спорта. И добро је што смо поражени баш од оних спрам којих нам је највише стало да се докажемо.

Није нам било толико важно што су услови рада у домаћем спорту мизерни, што је корпоративни спортски поредак исисао све младе таленте са простора земаља бившег (не)реалног социјализма, што нашим клубовима и репрезентацијама царује мафија – све док побеђујемо дојучерашње комшије и враћамо им мило за драго. А и они и ми делимо исту тужну судбину класичне спортске колоније. У "правој политици" стање је идентично, и по узроцима, и по последицама. Као да тај исти корпоративни интерес и није стајао иза свих наших сукоба и историјских размирица и поигравао се с њима као са погодним тлом за манипулацију.

Саме спортисте због тога најмање треба кривити. Напротив, треба им честитати и помоћи у поразу као што смо честитали (али не и довољно помагали) у победама. Међутим, када се тим утешним послом баве овдашњи највиши државни функционери, и то у одсудним тренуцима по нашу државу, све то више показује не само срозавање нивоа нашег спорта, већ и државних функција, у корпоративном свету очигледно намењеним за протоколарне намене. Изгледа да је и њима, као и нама свима, дозвољено да исказују патриотска осећања само унутар спортских оквира. Лепо, хумано и психотерапеутски изгледа, а не кошта ништа. Јер другде, сем као предизборна фраза, то баш и није нешто пробитачно.

Политички аналитичар