Житије Пајтоново

Тери Џоунс је један од чланове славне групе британских комичара „Летећи циркус Монтија Пајтона”, што је само по себи довољан разлог да се с њим обави интервју кад год се за топружи прилика. Кад то не би било довољно, као повод за разговор са Теријем Џоунсом могла би да послужи његова полудокументарна серија „Крсташки походи” у којима указује на вековне заблуде о крсташким ратовима, као и књига критички интонираних текстова о рату у Ираку „Терија Џоунса рат рату терору”, или вест да се 8. априла у престижној Краљевској опери у Лондону одиграла премијера опере „Лекарева прича”. 

Постоји ли живот после „Монтија Пајтона“? Колико је тешко било побећи из калупа који је „Монти Пајтон“представљао, нарочито када се узме у обзир да је „пајтоновски” постала реч енглеског језика у Оксфордовом речнику енглеског језика?

Покушавали смо да радимо нешто што се не би могло никако класификовати. Желели смо да створимо врсту отвореног наступа који ће бити потпуно непредвидљив. Рекао бих да је чињеница да Оксфордов речник сада садржи реч „пајтоновски” показатељ у којој смо мери подбацили у ономе што смо кренули да урадимо. Тако да, како ја то бар видим, немам никакав калуп из кога треба да побегнем. 

Кад већ причамо о „Летећем циркусу Монтија Пајтона”колико сте били чврста група? Ко је шта доносио у групни рад, који су били индивидуални доприноси сваког од чланова?  

Сјајна ствар с нашом групом је била у томе што смо поштовали оно што би другичланови групе написали. Управо зато, уколико би читава група оценила да нешто није смешно, свако од нас би то прихватао – иако, понекад, уз протест. (Џон) Клиз и (Грејам) Чепман су за сто доносили интелигенцију, Ерик (Ајдл) језичку вештину, Мајкл (Пејлин) и ја визуелне ствари и хировитост, а Тери Гилијам... Па, он је доносио оно што је доносио.

Да ли мислите да „Монти Пајтон” ван Британије још увек није ствар за најшире масе, већ за познаваоце?

Стварно немам представу. Мени се чини да је популарнији у Америци него у Енглеској, а такође је популаран у Јапану, скандинавским земљама, Холандији, Немачкој, Француској... Тако да стварно не бих знао.

У једном од ваших интервјуа изјавили сте „Пајтон је био веома тежак”. Шта га је чинило тешким, одсуство импровизације, присуство анимираних сегмената…?

Не знам у ком сам контексту то изјавио, па самим тим ни шта сам тиме мислио. Недостатак импровизације нам је само отежавао посао. Ми нисмо била група која је импровизовала – били смо, пре свега и изнад свега, писци. Анимирани делови су ствари чиниле пуно лакшим – нисмо морали да завршавамо скечеве када би престали да буду смешни. Али да, био је то напоран посао. Никада нисмо знали да ли ће се људи смејати ономе за шта смо ми мислили да је смешно. Осећали смо да увек, с муком, померамо границе хумора. 

Шта данас мислите о мејнстриму, будући да је „Монти Пајтон” био све само не мејнстрим у тренутку кад се појавио?

Заиста волим да радим оно што ме задовољава и засмејава у мејнстриму. Увек сам мислио да би био сјајан трик када би у мејнстриму успео да те и такве ствари изведем онако како сам их замислио.

Чини ми се да је суштина онога што је био „Монти Пајтон”, његова генијалност, проистицала из конфликта, колико год он био добронамеран, између оксфордског и кембричког дела групе, Џона Клиза с једне стране, и Вас с друге. Да ли бисте се сложили са овим виђењем и јесте ли овог конфликта били свесни у то време?

Свакако сам био свестан конфликта између Оксфорда и Кембриџа, Мајкла (Пејлина) и мене с једне стране и Џона (Клиза), Грејaма (Чепмaна) и Ерика (Ајдла) с друге. Био је очигледан, зато што је до тог груписања долазило кад год се расправљало о томе да ли је нешто смешно или не. Конфликта између мена и Џона сам био мање свестан у то време. Знао сам да Џон покушава да све контролише, а и ја сам желео да контролишем начин на који се снима и монтира, за шта Џон није баш био заинтересован.

Још увек воли исте ствари – јело, пиће, секс: Тери Џоунс у култној серији „Летећи циркус Монтија Пајтона”

Да ли бих био у праву када бих рекао да сте посветили последњих 20 година живота раскринкавању митова који обликују како садашњост тако и прошлост? Мислим ту на Вашу документарну серију „Крсташки походи”, али и на књигу „Терија Џоунса рат рату терору”…

Да, претпостављам да стеу праву. Волим да преиспитујем ствари и изврћем наглавачке оно што сви око мене узимају здраво за готово. Књига „Терија Џоунсарат рату терору” је нешто на шта сам веома поносан. Нисам желео да је напишем, али сам просто осећао да морам нешто да кажем. Исто важи и за историју. Не могу да стојим са стране и да гледам како се људи извлаче са лажима. Морам да о таквим стварима вичем на сав глас.

Постали сте отац у 67. години. Који су изазови родитељства у тим годинама, и да ли вам искуства са претходно двоје деце помажу на неки начин у одгајању Ваше најмлађе ћерке Сири? 

Осећам се исто као када сам добио своје прво дете. Мислим да ме Сири лакше одвуче од посла него што су то моја друга деца чинила, али то је можда само последица породичних односа које сада имамо. Нисам сигуран да сам до сада било шта научио о деци. Увек сам мислио да су деца своје сопствене газде и покушавао да им у томе помогнем што је више могуће. 

У последњих неколико година почели сте да пишете либрета за опере, од којих је једна, „Лекарева прича”, премијерно изведена прошлог месеца у Краљевској опери у Лондону. Како је дошло до овога?

Потпуно случајно, у ствари. Прво ме је један португалски композитор питао да ли би могао да на неке од мојих прича за децу компонује музику. Онда ме је позориште питало да ли бих са њима имао још неку сарадњу, па сам написао либрето, који смо претворили у нешто што личи на оперу. Тада је Ен Дадли била замољена да напише оперу за Краљевску оперу. Били смо се тек упознали, и она ме је питала да ли бих ја написао либрето на који би она написала музику. Да будем искрен, мислим да се то десило зато што сам био једини писац либрета кога је познавала.

Како бисте поштоваоцима Вашег рада у Србији објаснили о чему се ради у „Лекаревој причи”?

То је прича о сјајном лекару кога сви пацијенти воле и који има огроман проценат излечених, али му власти кажу да мора да престане да се бави лекарском праксом зато што је пас. Пацијенти се буне: „Шта има везе што је пас кад је тако добар лекар?!”

Како ми се чини, уз снимке самог Грејaма Чeпмaна, на вашем следећем пројекту посвећеном покојном Чепмену учешће су најавили сви Пајтоновци сем Ерика Ајдла. Да ли је екранизација Чепмaнове аутобиографије под радним називом „Лажовова биографија: Том VI” нешто најближе поновном окупљању „Монтија Пајтона”?

Да, рекао бих да је тако. Додуше, то није баш пројекат „Монтија Пајтона“ – то је пројекат „Грејaм Чепаман с оне стране гроба”. Ми само позајмљујемо гласове нашим ликовима и играмо пар других улога да би помогли да се то уради како треба.

Изјавили сте да сте љубитељ „финих” ствари у животу, онога што је „забавно”. Шта је „забавно” за Вас данас и да ли је на неки начин различито од ваших „пајтоновских” дана? 

Још увек су то исте ствари – јело, пиће, секс.