Филофобија

Појам филофобија или фобија од љубави, не само да звучи стручно, већ претендује да буде дијагноза погодна да је неко постави самом себи или да је припише неком другом. Шта се крије иза „фобије од љубави”?

За разлику од речи страх, реч фобија подразумева постојање ирационалног страха. Као и у случају других фобија, на пример, страха од лифта, људи се у стварности не плаше лифта, већ оне негативне последице за коју претпостављају да ће се догодити ако се возе лифтом. А када истражимо ове претпостављене негативне последице, откривамо да људи који показују ирационални страх од љубави спадају у две категорије: они који се плаше да се заљубе и они који се плаше да се емоционално вежу.

Иако већина младих људи жели да се заљуби – јер је бити заљубљен лепо и пријатно осећање – постоје и они који се плаше овог стања. Главни страх је да ће тада изгубити себе, свој идентитет и контролу над собом. Ове особе верују да стање заљубљености мења личност тако да она постане потпуно ирационална. Виде себе као некога ко због заљубљености и страха да не изгуби особу у коју је заљубљен постаје понизан и чини ствари које никада не би чинио „при здравој памети”. Други се плаше да ако се заљубе да ће се поновити нека трауматична прича коју су већ доживели: да ће бити одбачени, искоришћени, разочарани. И зато, да би спречили неку од ових негативних последица, људи беже од заљубљивања.

Много је чешће да људи избегавају да се емоционално вежу, да заволе неку другу особу. Ова врста фобије од љубави је углавном заснована на страху од губитка слободе јер се емоционално везивање поистовећује са неслободом, са крајем занимљивог живота, са престанком надања да ће се у нечијем животу заиста догодити нешто изузетно. И док је страх од везивања по логици ствари присутан међу тинејџерима и двадесетогодишњацима, од њега све више пати и пупулација која је у тридесетим и четрдесетим годинама.

Иза сваког ирационалног страха постоји ирационална логика која га и ствара. И управо је ту логику потребно открити и променити како би страх нестао. И зато је боље о појавама у животу говорити без коришћења великих речи. Када нешто добије стручно име, започиње неку врсту самосталног живота: „Жао ми је али ме моја филофобија спречава да...” На тај начин уместо да људи схвате да сами стварају проблем тако што размишљају на одређени начин, постају пасивни објекти, жртве некакве фобије и поремећаја.