Могућност превремених избора лебди над Грчком

Атина – Грчка је ушла у квазиизборни период, незваничну предизборну маратонску кампању јер се политичке странке понашају као да су избори ближи него што је календаром предвиђено. Политичка сцена је у приличном хаосу и потпуно је неизвесно да ли ће се на биралишта изаћи пре рока, у октобру или идуће године, како то упорно тврди премијер Киријакос Мицотакис.

Неважно је ко је први покренуо сценарије о превременим изборима. Да ли је узрок цурење информација ове врсте из министарстава која сваки пут када анкете показују убедљиво вођство владајуће Нове демократије, предлажу овакво одмеравање снага како би се дејствовало на време, пре реорганизације, односно уједињења опозиције. Или је, можда, све режирано из самог врха како би се ућуткало незадовољство у редовима водеће партије повезано са скандалом око ОПЕКЕПЕ и укидања имунитета посланицима осумњиченим за учешће у овој милионској проневери европских пољопривредних субвенција.

Премијер за сада тврди да неће бити превремених избора иако је и сам почео обилазак земље који личи на предизборну кампању током које сународницима поручује да је једино он гарант стабилности, одговорности и економског раста. Дакле: Мицотакис или алтернатива која носи нови ризик.

Према анкетама, премијер остаје најозбиљнији кандидат за нови мандат, мада испод површине постоји и другачија истина. Крије се у незадовољству нације због инфлације, цена рентирања станова, осећаја да институције не функционишу након железничке трагедије код Темпија, јер суђење кривцима за смрт 57 младих још није озбиљно почело, а одуговлачење са истином о проневери европских пара додатно отвара питање функционисања државног апарата.

С друге стране, потпуно фрагментизована опозиција пуне три године, нарочито од како је после одласка Алексиса Ципраса и унутрашњих подела Сириза маргинализована, није успела да постане озбиљнији конкурент власти ни лево ни десно од центра. Социјалистички ПАСОК, који је после краха старе Сиризе стао на чело опозиције, није успео да попуни насталу празнину и углавном се бавио оптужбама на рачун владе и премијера. Сада, у овој назови предизборној кампањи, код свих партија доминира тема економског положаја нације и скупоће, а као јак адут ПАСОК је, рецимо, понудио да се младима до 24 године обезбеди бесплатан јавни превоз. ПАСОК је у ситуацији да треба да понуди одговор зашто би то за њих, који упорно остају на центру политичког спектра, гласачи требало да се определе када је на видику могућност окупљања читавог прогресивног блока око једне личности, Алексиса Ципраса. Човека чија је највећа слабост истовремено и предност јер је једини опозициони лидер који је био и премијер. Очигледно је да је, пре свега повратак Ципраса са новом политичком формацијом ЕЛАС и чињеницом да се према анкетама налази на другом месту те да присталице има и новооснована партија Мајка Темпија, Марије Каристијану, додатно подигло тензије на политичкој сцени. То је и натерало све политичке актере да раније заузму позиције за следеће изборе. Повратак Ципраса већ представља могућност потпуне реконфигурација левог и центристичког блока, први пут после слома двопартијског система током дужничке кризе. Ципрас није само основао нову странку већ је „извршио јуриш” на читав простор који је некада припадао Сиризи са намером окупљања левог и прогресивног блока и дистанцирања од остатака радикалне левице, социјалдемократа, зелених, умерених центриста разочараних у ПАСОК и Сиризу. Чини се да у томе лагано успев јер стара Сириза и даље правно постоји, има руководство, посланике, али на неки начин силази са политичке сцене јер је већина, формално донела одлуку да подржи Ципрасов ЕЛАС и да партија не изађе самостално на изборе. То је редак пример у европској политици да некад владајућа партија практично пристане на сопствену политичку ликвидацију. Јасно је да се Ципрас није вратио да спасава Сиризу, већ да изгради нешто ново, алтернативу Мицотакису која до сада није постојала и то на темељима распада тренутног система опозиције.