Дошло цара до дувара

Арогантна флоскула западних медија да су у грађанском рату у Либији сва зла само на једној страни, да их чини само режим у Триполију, сада је коначно разбијена: амерички медији јављају да побуњеници пљачкају и пале куће и злостављају цивиле. „Хјуман рајтс воч” објављује списак и преглед свих кршења међународних норми које су побуњеници у Либији починили. Када сам ја на овим страницама пре четири месеца написао да побуњеници пале и пљачкају, онда су ме неки одмах критиковали због пристрасности. Наравно, радовати се сада што на Западу, ипак, понеко с времена на време, и изађе из медијске једностраности било би у интелектуалном смислу нечасно. Јер за све људе и све народе важи исто правило: нико се неће забринути док догађаји не дотерају цара до дувара. Шта је то, са становишта Запада, довело сада цара до дувара у Либији?

Динамика грађанског рата, а такав се уз директну помоћ НАТО-а једној страни у рату управо и води у Либији, није разарајућа само због жестине ратних дејстава. Много је важнија околност да овај рат може да потраје дуже него што је било ко очекивао. Будући да се наде у бољу будућност руше сваким новим даном сукоба и да привреда Либије губи на значају, економија грађанског рата све више упада у типичну деинвестициону спиралу: непосредно расположиви ресурси сада се немилосрдно експлоатишу, а нових инвестиција нема. С друге стране, побуњеници су већ склопили уговор с НАТО-ом да сваки испаљени метак НАТО-а, сваку тону горива за авионе и бродове НАТО-а у рату против владе у Триполију и пуковника Гадафија Либија после рушења Гадафија плати својом нафтом. НАТО је овде бизнис фирма која обезбеђује сопствени опстанак на војној и политичкој сцени, своје директне трошкове, а у крајњем случају и тржиште за компаније из својих држава које ће стићи после рата у Либију. Проблем је што ће преусмеравање са ратних на мирнодопске околности, навикавање на живот без насиља и ментално преобликовање свих у Либији бити све теже што рат буде дуже трајао. Осим тога, свако ко интервенише у туђем грађанском рату мора да зна да тамо увек има оних који имају интереса да тај рат потраје.

У Либији имамо и све знакове приватизације рата. Цивили се облаче у униформе и носе оружје, а НАТО их подржава и брани као „цивиле”. У Мисурати и Триполију стамбене четврти и бојно поље постали су једно. Мисурату гађају владине снаге, а Триполи бомбардује авијација НАТО-а. Имамо и локалне господаре рата и међународне плаћенике, Гадафијеви синови командују својим специјалним јединицама, држава Либија као да је изгубила монопол употребе силе.

Очекивања Запада да ће војна интервенција у Либији, уз помоћ побуњеника, довести до брзог пада режима пуковника Гадафија нису се остварила. Грађански рат брзо залази у све поре либијског друштва које постоји кроз племенску организацију. Уколико би побуњеници ушли у Триполи било би крви до колена. Уколико би Гадафијеве снаге ушле у Бенгази било би крви до колена. Запад једноставно не разуме арапски свет и принцип власти и освете. Динамику грађанског рата можете брзо сломити само на три начина: брзом војном победом једне стране, брзим склапањем мировног споразума док не потекне много крви, или страном војном интервенцијом, при чему стране трупе морају да умарширају у Либију да осигурају мукотрпни мировни процес. Примери Авганистана и Ирака показују колико је све то тешко и дуготрајно. Без обзира на либијску нафту, питање је које се то државе на Западу могу сада носити са још једним потенцијалним Ираком и Авганистаном и самоубицама које убијају западне војнике. Успех стране војне интервенције зависи од многих фактора који се сви и не могу контролисати. Војним средствима можете да произведете мир у смислу прекида насиља, стварни мир може да проистекне само из укупно ослобођеног друштва.

Док авет банкротства кружи Западом, Европа на примеру Либије, заправо, манифестује и варваризам и племенски расизам. Племенски расизам јесте подржавање авионима НАТО-а једних племена у Либији против других, игнорисање трагедије бродоломаца који напуштају ратом захваћено подручје и спречавање њиховог кретања ка државама ЕУ, однос према имигрантима, латентне предрасуде према мањинама, посебно према онима који су друге расе и другачије културе пореклом ван Европе.

У условима када је традиционална левица у Европи доживела слом, када европску средњу класу дефинише политички промискуитет, када је у демократији избор замењен политичким тржиштем, где се асортиман производа скоро и не разликује, када су демократија и тржиште опасно испреплетени, па је, рецимо, Берлускони и премијер и медијски газда, изгледа да је заиста и дошло цара до дувара. Италијани би да изађу из либијског кошмара, Французи и Британци страхују да се не понови Суец 1956. године, Американци дискретно ликују, а пуковник Гадафи би вероватно хтео да буде нови Гамал Абдел Насер.

Због свега тога, први текстови у западним медијима да побуњеници пале и пљачкају и нису случајни.