Došlo cara do duvara

Arogantna floskula zapadnih medija da su u građanskom ratu u Libiji sva zla samo na jednoj strani, da ih čini samo režim u Tripoliju, sada je konačno razbijena: američki mediji javljaju da pobunjenici pljačkaju i pale kuće i zlostavljaju civile. „Hjuman rajts voč” objavljuje spisak i pregled svih kršenja međunarodnih normi koje su pobunjenici u Libiji počinili. Kada sam ja na ovim stranicama pre četiri meseca napisao da pobunjenici pale i pljačkaju, onda su me neki odmah kritikovali zbog pristrasnosti. Naravno, radovati se sada što na Zapadu, ipak, poneko s vremena na vreme, i izađe iz medijske jednostranosti bilo bi u intelektualnom smislu nečasno. Jer za sve ljude i sve narode važi isto pravilo: niko se neće zabrinuti dok događaji ne doteraju cara do duvara. Šta je to, sa stanovišta Zapada, dovelo sada cara do duvara u Libiji?

Dinamika građanskog rata, a takav se uz direktnu pomoć NATO-a jednoj strani u ratu upravo i vodi u Libiji, nije razarajuća samo zbog žestine ratnih dejstava. Mnogo je važnija okolnost da ovaj rat može da potraje duže nego što je bilo ko očekivao. Budući da se nade u bolju budućnost ruše svakim novim danom sukoba i da privreda Libije gubi na značaju, ekonomija građanskog rata sve više upada u tipičnu deinvesticionu spiralu: neposredno raspoloživi resursi sada se nemilosrdno eksploatišu, a novih investicija nema. S druge strane, pobunjenici su već sklopili ugovor s NATO-om da svaki ispaljeni metak NATO-a, svaku tonu goriva za avione i brodove NATO-a u ratu protiv vlade u Tripoliju i pukovnika Gadafija Libija posle rušenja Gadafija plati svojom naftom. NATO je ovde biznis firma koja obezbeđuje sopstveni opstanak na vojnoj i političkoj sceni, svoje direktne troškove, a u krajnjem slučaju i tržište za kompanije iz svojih država koje će stići posle rata u Libiju. Problem je što će preusmeravanje sa ratnih na mirnodopske okolnosti, navikavanje na život bez nasilja i mentalno preoblikovanje svih u Libiji biti sve teže što rat bude duže trajao. Osim toga, svako ko interveniše u tuđem građanskom ratu mora da zna da tamo uvek ima onih koji imaju interesa da taj rat potraje.

U Libiji imamo i sve znakove privatizacije rata. Civili se oblače u uniforme i nose oružje, a NATO ih podržava i brani kao „civile”. U Misurati i Tripoliju stambene četvrti i bojno polje postali su jedno. Misuratu gađaju vladine snage, a Tripoli bombarduje avijacija NATO-a. Imamo i lokalne gospodare rata i međunarodne plaćenike, Gadafijevi sinovi komanduju svojim specijalnim jedinicama, država Libija kao da je izgubila monopol upotrebe sile.

Očekivanja Zapada da će vojna intervencija u Libiji, uz pomoć pobunjenika, dovesti do brzog pada režima pukovnika Gadafija nisu se ostvarila. Građanski rat brzo zalazi u sve pore libijskog društva koje postoji kroz plemensku organizaciju. Ukoliko bi pobunjenici ušli u Tripoli bilo bi krvi do kolena. Ukoliko bi Gadafijeve snage ušle u Bengazi bilo bi krvi do kolena. Zapad jednostavno ne razume arapski svet i princip vlasti i osvete. Dinamiku građanskog rata možete brzo slomiti samo na tri načina: brzom vojnom pobedom jedne strane, brzim sklapanjem mirovnog sporazuma dok ne potekne mnogo krvi, ili stranom vojnom intervencijom, pri čemu strane trupe moraju da umarširaju u Libiju da osiguraju mukotrpni mirovni proces. Primeri Avganistana i Iraka pokazuju koliko je sve to teško i dugotrajno. Bez obzira na libijsku naftu, pitanje je koje se to države na Zapadu mogu sada nositi sa još jednim potencijalnim Irakom i Avganistanom i samoubicama koje ubijaju zapadne vojnike. Uspeh strane vojne intervencije zavisi od mnogih faktora koji se svi i ne mogu kontrolisati. Vojnim sredstvima možete da proizvedete mir u smislu prekida nasilja, stvarni mir može da proistekne samo iz ukupno oslobođenog društva.

Dok avet bankrotstva kruži Zapadom, Evropa na primeru Libije, zapravo, manifestuje i varvarizam i plemenski rasizam. Plemenski rasizam jeste podržavanje avionima NATO-a jednih plemena u Libiji protiv drugih, ignorisanje tragedije brodolomaca koji napuštaju ratom zahvaćeno područje i sprečavanje njihovog kretanja ka državama EU, odnos prema imigrantima, latentne predrasude prema manjinama, posebno prema onima koji su druge rase i drugačije kulture poreklom van Evrope.

U uslovima kada je tradicionalna levica u Evropi doživela slom, kada evropsku srednju klasu definiše politički promiskuitet, kada je u demokratiji izbor zamenjen političkim tržištem, gde se asortiman proizvoda skoro i ne razlikuje, kada su demokratija i tržište opasno isprepleteni, pa je, recimo, Berluskoni i premijer i medijski gazda, izgleda da je zaista i došlo cara do duvara. Italijani bi da izađu iz libijskog košmara, Francuzi i Britanci strahuju da se ne ponovi Suec 1956. godine, Amerikanci diskretno likuju, a pukovnik Gadafi bi verovatno hteo da bude novi Gamal Abdel Naser.

Zbog svega toga, prvi tekstovi u zapadnim medijima da pobunjenici pale i pljačkaju i nisu slučajni.