Клупе успомена

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Ко год је нешто значио у историји Америке, која нема баш много слојева – почиње тек од 1607, када се оснива прво насеље колонизатора из Енглеске – допринео њеном стварању, обликовању политичког система, истакао се у Револуционарном рату (за независност) и онима после њих, има негде свој споменик, бисту, спомен-кућу, улицу… Да нове генерације подсећа на заслуге претходних.

„Очевима нације” посвећени су монументални меморијали у главном парку престонице, Националном молу. Џорџу Вашингтону тамо је подигнут џиновски, 170 метара висок обелиск (којег многи сматрају и масонским симболом, с обзиром да је први председник новооснованих Сједињених Америчких Држава био и слободни зидар), а своје маузолеје тамо имају и Абрахам Линколн, Томас Џеферсон, Џорџ Мејсон, Френклин Д. Рузвелт…

Ускоро ће бити постављен и споменик борцу за грађанска права потомака некадашњих црних робова, Мартину Лутеру Кингу, 43 године од његовог убиства.

Посебно се негују успомене на ратне хероје, војсковође али и обичне војнике. Своје меморијале у центру Вашингтона имају тако ветерани оба светска рата, али и Корејског и Вијетнамског.

За два која се још воде, у Авганистану и Ираку, још је рано, треба сачекати да се заврше. Али у најчувенијем војном гробљу Америке, Арлингтону, на десној обали реке Потомак која омеђава Вашингтон, већ је много новопостављених надгробних каменова од белог мермера са именима углавном младих људи који су војску одабрали за професију и имали ту несрећу да на ратиштима у туђим земљама буду на погрешном месту у погрешно време.

Меморијал деј – Дан сећања – национални је празник и традиција започета неколико година после Грађанског рата, у другој половини 19. века. То је нека врста „војних задушница”, последњег понедељка у мају, када се посећују гробља палих војника (а трговци тим поводом приређују велике распродаје).

Од 50-их година, у Арлингтону је традиција да се поред сваког од око 300.000 гробова за ту прилику пободе национална заставица. Огроман посао који ревносно обављају војници Треће пешадијске дивизије…

Овде нема ревизија историје преко уличних табли или уклањања споменика: чак и ако се погреши, то остаје, као споменик заблуди.

Али кад је у питању „култура сећања”, која се, опште узев, негује с мером, мада не увек скромно, занимљива је и она посвећена херојима свакодневице, комшијама.

У малом парку у насељу Сомерсет у предграђу Вашингтона, на травњаку је камен на коме је невелике бронзана плоча са следећим написом:

„ПАРК ЏЕЈМС Џ. КАПЕЛО

У знак признања за приљежан рад као службеника – благајника града Сомерсета од 1940. до 1976.”

Џејмса Капела сигурно није упознала већина житеља овог насеља, које се састоји неколико стотина породичних кућа, јер оне овде често мењају власнике, али, захваљујући овој плочи на камену, сви знају да је постојао. Подићи му споменик било би непримерено – он је био само чиновник који је радио свој посао – али се сматрало да га ипак треба некако запамтити и одужити му се.

Нема ни угравиране слике да се види како је изгледао, ни кад је на овај свет дошао и с њега отишао. Важно је само време које је провео с грађанима Сомерсета.

У другом паркићу, две улице даље, поред тротоара су поплочана око три квадрата и ту је постављена дрвена клупа, на којој је мања плочица са сличном поруком:

„С љубављу се сећамо Хобарта и Алисе Ровен чији су породица и пријатељи граду Сомерсету поклонили ову клупу – август 2010”.

Сличне „клупе успомена” виђам и на другим местима. Двадесетак километара дуга стаза за шетаче, тркаче и бициклисте, која започиње у старом делу Вашингтона и завршава се далеко на периферији, у Мериленду, начичкана је клупама с посветама онима којих више нема, али су запамћени. Ниједна при том не јадикује за смрћу, већ све славе живот.

„За добро проживљен живот!”, све је што је записано као сећање на неког Џоја Батлера. Комшиница Сузана Фајндинг Вејг је била „вољена мајка и шармантна бициклисткиња”.

Понегде је на плочици само име и презиме, с годинама рођења и смрти. Али нигде се не помиње ко је за клупу платио или ко „споменик подиже” – јер није важно ко се сећа, него кога се сећају.

Око 300 километара јужније од главног града, у малој вароши Вачепраг, на обали Атлантика, у главном градском парку се издваја клупа од мермера, на коју је уклесана на енглеском римована посвета некадашње суграђанке Рут Старги Роџерс: „Нема места у ком бих радије била, од мог малог града поред мора”.

Не може, наравно, да неко постави клупу где му се прохте: за то мора да се затражи дозвола локалних власти, које потом преузимају бригу о одржавању. „Имамо више захтева него што можемо да изађемо у сусрет”, објашњава ми прилике у овом погледу Џулијан Менсфилд, менаџер насеља „Френдшип хајтс”.

Ипак, оно што је главна америчка посебност, то су споменици-институције. Многи који су, кроз историју, остварили свој „амерички сан” и направили велика пословна царства сматрали су потребним да се друштву одуже. Тако су настали неки велики универзитети, болнице, лабораторије, фондације… И заслужено носе име дародавца.

Стара је, уосталом истина, да људи умиру два пута: кад последњи пут затворе очи и кад их забораве они који су их познавали. За памћење није неопходан скуп споменик на гробу – да је неко постојао може да подсети и клупа са плочицом…