Klupe uspomena

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Ko god je nešto značio u istoriji Amerike, koja nema baš mnogo slojeva – počinje tek od 1607, kada se osniva prvo naselje kolonizatora iz Engleske – doprineo njenom stvaranju, oblikovanju političkog sistema, istakao se u Revolucionarnom ratu (za nezavisnost) i onima posle njih, ima negde svoj spomenik, bistu, spomen-kuću, ulicu… Da nove generacije podseća na zasluge prethodnih.

„Očevima nacije” posvećeni su monumentalni memorijali u glavnom parku prestonice, Nacionalnom molu. Džordžu Vašingtonu tamo je podignut džinovski, 170 metara visok obelisk (kojeg mnogi smatraju i masonskim simbolom, s obzirom da je prvi predsednik novoosnovanih Sjedinjenih Američkih Država bio i slobodni zidar), a svoje mauzoleje tamo imaju i Abraham Linkoln, Tomas Džeferson, Džordž Mejson, Frenklin D. Ruzvelt…

Uskoro će biti postavljen i spomenik borcu za građanska prava potomaka nekadašnjih crnih robova, Martinu Luteru Kingu, 43 godine od njegovog ubistva.

Posebno se neguju uspomene na ratne heroje, vojskovođe ali i obične vojnike. Svoje memorijale u centru Vašingtona imaju tako veterani oba svetska rata, ali i Korejskog i Vijetnamskog.

Za dva koja se još vode, u Avganistanu i Iraku, još je rano, treba sačekati da se završe. Ali u najčuvenijem vojnom groblju Amerike, Arlingtonu, na desnoj obali reke Potomak koja omeđava Vašington, već je mnogo novopostavljenih nadgrobnih kamenova od belog mermera sa imenima uglavnom mladih ljudi koji su vojsku odabrali za profesiju i imali tu nesreću da na ratištima u tuđim zemljama budu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Memorijal dej – Dan sećanja – nacionalni je praznik i tradicija započeta nekoliko godina posle Građanskog rata, u drugoj polovini 19. veka. To je neka vrsta „vojnih zadušnica”, poslednjeg ponedeljka u maju, kada se posećuju groblja palih vojnika (a trgovci tim povodom priređuju velike rasprodaje).

Od 50-ih godina, u Arlingtonu je tradicija da se pored svakog od oko 300.000 grobova za tu priliku pobode nacionalna zastavica. Ogroman posao koji revnosno obavljaju vojnici Treće pešadijske divizije…

Ovde nema revizija istorije preko uličnih tabli ili uklanjanja spomenika: čak i ako se pogreši, to ostaje, kao spomenik zabludi.

Ali kad je u pitanju „kultura sećanja”, koja se, opšte uzev, neguje s merom, mada ne uvek skromno, zanimljiva je i ona posvećena herojima svakodnevice, komšijama.

U malom parku u naselju Somerset u predgrađu Vašingtona, na travnjaku je kamen na kome je nevelike bronzana ploča sa sledećim napisom:

„PARK DžEJMS Dž. KAPELO

U znak priznanja za prilježan rad kao službenika – blagajnika grada Somerseta od 1940. do 1976.”

Džejmsa Kapela sigurno nije upoznala većina žitelja ovog naselja, koje se sastoji nekoliko stotina porodičnih kuća, jer one ovde često menjaju vlasnike, ali, zahvaljujući ovoj ploči na kamenu, svi znaju da je postojao. Podići mu spomenik bilo bi neprimereno – on je bio samo činovnik koji je radio svoj posao – ali se smatralo da ga ipak treba nekako zapamtiti i odužiti mu se.

Nema ni ugravirane slike da se vidi kako je izgledao, ni kad je na ovaj svet došao i s njega otišao. Važno je samo vreme koje je proveo s građanima Somerseta.

U drugom parkiću, dve ulice dalje, pored trotoara su popločana oko tri kvadrata i tu je postavljena drvena klupa, na kojoj je manja pločica sa sličnom porukom:

„S ljubavlju se sećamo Hobarta i Alise Roven čiji su porodica i prijatelji gradu Somersetu poklonili ovu klupu – avgust 2010”.

Slične „klupe uspomena” viđam i na drugim mestima. Dvadesetak kilometara duga staza za šetače, trkače i bicikliste, koja započinje u starom delu Vašingtona i završava se daleko na periferiji, u Merilendu, načičkana je klupama s posvetama onima kojih više nema, ali su zapamćeni. Nijedna pri tom ne jadikuje za smrću, već sve slave život.

„Za dobro proživljen život!”, sve je što je zapisano kao sećanje na nekog Džoja Batlera. Komšinica Suzana Fajnding Vejg je bila „voljena majka i šarmantna biciklistkinja”.

Ponegde je na pločici samo ime i prezime, s godinama rođenja i smrti. Ali nigde se ne pominje ko je za klupu platio ili ko „spomenik podiže” – jer nije važno ko se seća, nego koga se sećaju.

Oko 300 kilometara južnije od glavnog grada, u maloj varoši Vačeprag, na obali Atlantika, u glavnom gradskom parku se izdvaja klupa od mermera, na koju je uklesana na engleskom rimovana posveta nekadašnje sugrađanke Rut Stargi Rodžers: „Nema mesta u kom bih radije bila, od mog malog grada pored mora”.

Ne može, naravno, da neko postavi klupu gde mu se prohte: za to mora da se zatraži dozvola lokalnih vlasti, koje potom preuzimaju brigu o održavanju. „Imamo više zahteva nego što možemo da izađemo u susret”, objašnjava mi prilike u ovom pogledu Džulijan Mensfild, menadžer naselja „Frendšip hajts”.

Ipak, ono što je glavna američka posebnost, to su spomenici-institucije. Mnogi koji su, kroz istoriju, ostvarili svoj „američki san” i napravili velika poslovna carstva smatrali su potrebnim da se društvu oduže. Tako su nastali neki veliki univerziteti, bolnice, laboratorije, fondacije… I zasluženo nose ime darodavca.

Stara je, uostalom istina, da ljudi umiru dva puta: kad poslednji put zatvore oči i kad ih zaborave oni koji su ih poznavali. Za pamćenje nije neophodan skup spomenik na grobu – da je neko postojao može da podseti i klupa sa pločicom…