Продаја јавног лица

Наш председник воли спорт и музику, увек је тамо где играју или певају највећи и најбољи. Шеф државе тако жели да покаже како је „један од нас”, мада није, и да своје присуство у јавности обележи и тамо где политике нема, мада је има.

Тадић све ређе прима врхунске спортисте на Андрићевом венцу, они примају њега тамо где се затекну. Та „инверзија харизми” настала је свакако у феномену Ђоковић, око чије планетарне славе се, ево већ месец дана, качи и кусо и репато. Али помама за Новаком је донекле апсолвирана, дечко је ваљда отишао негде да предахне од еуфоричног одваљивања рамена.

Један познати експерт за трговину политичким лицима (хомо политикус као роба у јавном промету), написао је читаву студију о потреби познатих да буду виђени са познатијима од себе. То је већ дуго рабљена идеја о акумулацији харизми, наравно, под условом да оне уопште постоје.

Власт и моћ чине скоро идеалан амбијент за популистичку манипулацију било чијом славом. Мало је спортиста који су у стању да се одупру чаролији коју из неког разлога доноси близина политичких лидера или виђених државника. Магнетизам је обостран, при чему мотиви спортских асова за тако настрану близину нису потпуно јасни. Мада, скоро да нема оних који су сасвим одолели. Чак и велики Џеси Овенс није имао ништа против да се на берлинској олимпијади рукује са Хитлером. Али, фирер, већ тада проносирани расиста, хладнокрвно га је избегао.

Политички маркетинг новога доба доживео је неслућене технолошке преображаје и преврате. Али суштина је остала иста: показати јавности да смо оно што желимо да будемо, макар и због тога што се дружимо са највећима. Љубимо се и грлимо на јавним местима, као пашенози. У томе предњачи министар спољних послова, чије везе са врхунским спортом и даље остају мистерија. Да ли је играо тенис? Да ли је пикао фудбал? Или се замајавао крикетом! Нема везе. И Милошевић је радо примао олимпијске шампионе и светске прваке, мада је био ослобођен фискултуре.

Нема истраживања како на све то реагује српска политичка јавност. Верујем да ће професор Срба Бранковић већ кренути путем трагања за резултатима размене реалне спортске и апстрактне политичке славе. Треба нам то. Дакле, је ли наш министар спољних послова члан светског џет-сета и рипа по Вимблдону као на паланачким спортским играма, или нас заступа у погледу очувања Косова? И како ће учестали пољупци са звездом тениса, са којoм се среће чешће него Маријан Вајда, очувати његове тврде позиције према још тврђем свету.

Продаја политичких лица има своје различите верзије. Нова генерација политичких вођа, која је дошла тек после петоoкотобарског преврата, мисли да зна како да се „омили” народу. Наравно, то мисли и опозиција, која је за своје популистичке експресије изабрала већ давно похабана лица. И она говоре све оно што су говорила увек, осим неких нијанси којe образлажу политички „салто мортале”. Ипак, они немају монопол на државне ресурсе. Тек треба да их освоје, и видећемо чуда.

Министар полиције дели станове и одликовања полицајцима, слика се са свима који су ухапсили неког члана мафије. Прима рапорте на Макишу, слаже се са синдикатима који штрајкују против њега. И он воли спорт, мада се мора признати да Дачићу најбоље иде то што ради. Полиција је неизбежна, сваки боговетни дан нешто се догађа. Борба против организованог и хаотичног криминала, пресецање кријумчарских канала. Хапшење магова корупције, али само до одређене границе.

Министар је савршено искористио снимак полицијске тортуре над младим Ромом. Посетио је његову породицу, обећао, као и човек чији је портпарол био: „Нико не сме да вас бије”.

Два дана касније, полицијски синдикат је поставио на неком сајту снимак на коме се Дачићев штићеник види како у маркету краде чоколадице. Значи, џаба батине, мора се поново изаћи пред јавност.

Министар одбране има читав механизам за своју јавну промоцију. Свака вежба, сваки пријем, сваки кључ од војног стана, разлог су за приказаније народу наочитог министра у улози браниоца отаџбине. Нејасна су његова објашњења о експанзији српске индустрије наоружања. Јесмо ли заиста остварили (и са ким) извозни обрт од читаве милијарде долара, или су оружари у судњој кризи, као пре неколико година. Какве су етичке последице трансфера нашег наоружања, и колико нас је у томе омео рат у Либији и ломови на северу Африке? Учестало појављивање министра војног у нескладу је са војним статусом Србије. Нисмо у рату, нема најаве било каквог сукоба у окружењу. У трговини, то би било рекламирање робе ван сезоне. На пример, сладоледа и сунцобрана у јануару. Политички ЕПП има друге принципе. Они можда долазе из недирнутог монопола који владајућа странка има у области продаје рекламног времена и партократске контроле малих фирми које се баве односима са јавношћу. Или из простог уверења да се не сме заћутати, да треба бити пред очима јавности, независно од мере и пристојности.