Игра а не ждерање крофни

Кореограф, играч, балетски педагог занимања су Зорана Марковића, Београђанина који живи живот уметника номада. Ништа необично за такозване слободњаке у уметности игре, које путеви воде тамо где их посао чека. Марковић, момак од каријере, најприсутнији је у овом региону, ту ће и лето (радно) провести, а после стиже јесен рана, у Лондону, и кореографија у једном високобуџетном спектаклу.

Овај некадашњи ђак београдске балетске школе „Лујо Давичо”, диплому играча стекао je у школи угледног Хамбуршког балета. А како се то десило? Талентовани Зоран је на Бенетоновом такмичењу у Тревизу (Италија) награђен стипендијом за школовање у иностранству. Отишао је прво у Монако код чувене Безобразове, а потом у Школу Хамбуршког балета и такође великог кореографа и педагога Џона Нојмајера. – После су се низали ангажмани у немачким компанијама у Дрездену, Килу и Хановеру, али круна играчке каријере Зорана Марковића је плес у холандском НДТ, код славног Јиржија Килијана, по многима трупи број 1 у свету савремене игре.

Сада је, ето, слободњак, који мало мање плеше. Већ му је 37 година, каже, и радије би да креира плес за друге. Његова прва већа кореографија, у тандему са Машом Колар из Загреба, био је комад „Интервал” у Народном позоришту. Неколико су заједно урадили и у Загребу, као „Bonet”, који су пролетос, у репрезентативном друштву, одиграли на фестивалу DanceSalad у Хјустону. Лане су у Београду, за Битеф денс компанију и Град театар Будва, створили „Отела”. Овога лета он кружи по фестивалима у региону: недавно је затворио Бањалучки фестивал, после је виђен у Ријеци, за који дан ће у Сегедин, а у августу поново на будванску позорницу – између две цркве. И Марковић ће на турнеју (радну) по Јадрану, где ће држати неколико мајсторских радионица.

И онда долази јесен у Лондону и пројекат најскупљи... за Марковића.

–Овога пута радићу у тандему са шпанским колегом Фернандом Магаданом, већ десет година играчем НДТ. И он се бави кореографијом, радио је и за младу трупу НДТ2. Велики посао је пред нама до премијере, 13. јануара у великом Пикок театру, који припада Садлерс Велсу. У том спектаклу биће и два ди-џеја, рок бенд, хор, оперска дива, оркестар и, наравно, 15 играча, одабраних од стотињак колико се пријавило за аудицију – каже Зоран Марковић.

Много света учествује у стварању те представе од сат и по. И пројекат се зове Саторе продукција. Продуцент је предузимљиви Мексиканац Тупак Мартир, иначе редитељ и дизајнер светла који је радио са именима као што су Стела МекКартни, Елтон Џон, Бијонсе... Костиме им ради фирма „Nike”. Све је гала, са мирисом бизниса, а од креатора и извођача очекују се, дабоме, пуне сале. После три представе у Лондону је турнеја – један круг по Британији. Онда мало одмора, па велика светска... Такав је план.

–Инспирација за овај пројекат била је књига „Жути звук” Василија Кандинског, која говори о синестезији, споју различитих чула, чудесном дару појединаца. Конкретно, сам Кандински видео је боје у тоновима. Неко други, на пример, види слова у бојама, итд. У том смислу, ми покушавамо да много тога спојимо у овој представи без текста. Чак ће и оперска дива певати без текста.

Немачка, Холандија, Србија, Хрватска, Словенија, Швајцарска, Америка, Аустралија... То је део света игре којим се кретао Зоран Марковић. Много тога је видео и зна. Питамо га како му се данас чини она Европа која плеше...

–Све је теже нама који се бавимо савременим плесом. Тешко је наћи институцију која ће стајати иза вас. Чак и славној компанији као што је НДТ средства су преполовљена. То је био шок у свету игре, потписивана је и велика међународна петиција да се то не чини, да од НДТ не праве локалну компанију која ће кружити Холандијом а управо је словила за великог амбасадора културе ове земље. Можете мислити како ли је тек толиким другим, ни близу тако славним. Кад једне кризе дођу култура је међу првим страдалницима, а када из других треба наћи излазе зову културу да пробија лед. У Британији су средства за културу, па и за игру, скресали и због олимпијских игара. Знатно је лакше великим институцијама, Балету Париске опере, рецимо, јер такве куће третирају као старине и традицију која се мора чувати, баш као и историјски балети.

Куда данас, у тим неповољним временима, иде савремена игра...?

–Мислим да је све уочљивији повратак телу и покрету, чистој игри и физикалности. У том домену се истражује. У трагању за иновативношћу тело је опет у првом плану. У претходном периоду то се било помало изгубило, пред навалом концептуалних пројеката и онога: не знам добро да играм али зато јако добро мислим и имам тону идеја. Мислим да се и публика већ прилично заситила, рецимо, великог ждерања крофни на сцени и сличних призора. Ово је, ипак, уметност игре... Она мора бити прва! Повратак квалитету покрета за мене је знак да смо на добром путу.

Иако је криза, за Марковића посла има. Додуше, више напољу него овде, где је и конкурисао са својим пројектом, али није прошао. „Нема везе, конкурисаћу ја опет. Овде код куће где куће више немам” – с горчином завршава овај уметник номад.

------------------------------------------------------------

Странац у родном граду

– У Београду, мом родном граду, ја се данас осећам странцем. После 40 година живота у стану у данашњој београдској Силиконској долини, неки су из тог простора истерали моју мајку. Не маре ни шта суд каже. Мој отац, пак, купио је стан у изградњи, који је већ био продат другом... Па, ни стана, ни новаца... И кад дођем овде прави сам гост, који спава код добрих пријатеља.