Igra a ne žderanje krofni

Koreograf, igrač, baletski pedagog zanimanja su Zorana Markovića, Beograđanina koji živi život umetnika nomada. Ništa neobično za takozvane slobodnjake u umetnosti igre, koje putevi vode tamo gde ih posao čeka. Marković, momak od karijere, najprisutniji je u ovom regionu, tu će i leto (radno) provesti, a posle stiže jesen rana, u Londonu, i koreografija u jednom visokobudžetnom spektaklu.

Ovaj nekadašnji đak beogradske baletske škole „Lujo Davičo”, diplomu igrača stekao je u školi uglednog Hamburškog baleta. A kako se to desilo? Talentovani Zoran je na Benetonovom takmičenju u Trevizu (Italija) nagrađen stipendijom za školovanje u inostranstvu. Otišao je prvo u Monako kod čuvene Bezobrazove, a potom u Školu Hamburškog baleta i takođe velikog koreografa i pedagoga Džona Nojmajera. – Posle su se nizali angažmani u nemačkim kompanijama u Drezdenu, Kilu i Hanoveru, ali kruna igračke karijere Zorana Markovića je ples u holandskom NDT, kod slavnog Jiržija Kilijana, po mnogima trupi broj 1 u svetu savremene igre.

Sada je, eto, slobodnjak, koji malo manje pleše. Već mu je 37 godina, kaže, i radije bi da kreira ples za druge. Njegova prva veća koreografija, u tandemu sa Mašom Kolar iz Zagreba, bio je komad „Interval” u Narodnom pozorištu. Nekoliko su zajedno uradili i u Zagrebu, kao „Bonet”, koji su proletos, u reprezentativnom društvu, odigrali na festivalu DanceSalad u Hjustonu. Lane su u Beogradu, za Bitef dens kompaniju i Grad teatar Budva, stvorili „Otela”. Ovoga leta on kruži po festivalima u regionu: nedavno je zatvorio Banjalučki festival, posle je viđen u Rijeci, za koji dan će u Segedin, a u avgustu ponovo na budvansku pozornicu – između dve crkve. I Marković će na turneju (radnu) po Jadranu, gde će držati nekoliko majstorskih radionica.

I onda dolazi jesen u Londonu i projekat najskuplji... za Markovića.

–Ovoga puta radiću u tandemu sa španskim kolegom Fernandom Magadanom, već deset godina igračem NDT. I on se bavi koreografijom, radio je i za mladu trupu NDT2. Veliki posao je pred nama do premijere, 13. januara u velikom Pikok teatru, koji pripada Sadlers Velsu. U tom spektaklu biće i dva di-džeja, rok bend, hor, operska diva, orkestar i, naravno, 15 igrača, odabranih od stotinjak koliko se prijavilo za audiciju – kaže Zoran Marković.

Mnogo sveta učestvuje u stvaranju te predstave od sat i po. I projekat se zove Satore produkcija. Producent je preduzimljivi Meksikanac Tupak Martir, inače reditelj i dizajner svetla koji je radio sa imenima kao što su Stela MekKartni, Elton Džon, Bijonse... Kostime im radi firma „Nike”. Sve je gala, sa mirisom biznisa, a od kreatora i izvođača očekuju se, dabome, pune sale. Posle tri predstave u Londonu je turneja – jedan krug po Britaniji. Onda malo odmora, pa velika svetska... Takav je plan.

–Inspiracija za ovaj projekat bila je knjiga „Žuti zvuk” Vasilija Kandinskog, koja govori o sinesteziji, spoju različitih čula, čudesnom daru pojedinaca. Konkretno, sam Kandinski video je boje u tonovima. Neko drugi, na primer, vidi slova u bojama, itd. U tom smislu, mi pokušavamo da mnogo toga spojimo u ovoj predstavi bez teksta. Čak će i operska diva pevati bez teksta.

Nemačka, Holandija, Srbija, Hrvatska, Slovenija, Švajcarska, Amerika, Australija... To je deo sveta igre kojim se kretao Zoran Marković. Mnogo toga je video i zna. Pitamo ga kako mu se danas čini ona Evropa koja pleše...

–Sve je teže nama koji se bavimo savremenim plesom. Teško je naći instituciju koja će stajati iza vas. Čak i slavnoj kompaniji kao što je NDT sredstva su prepolovljena. To je bio šok u svetu igre, potpisivana je i velika međunarodna peticija da se to ne čini, da od NDT ne prave lokalnu kompaniju koja će kružiti Holandijom a upravo je slovila za velikog ambasadora kulture ove zemlje. Možete misliti kako li je tek tolikim drugim, ni blizu tako slavnim. Kad jedne krize dođu kultura je među prvim stradalnicima, a kada iz drugih treba naći izlaze zovu kulturu da probija led. U Britaniji su sredstva za kulturu, pa i za igru, skresali i zbog olimpijskih igara. Znatno je lakše velikim institucijama, Baletu Pariske opere, recimo, jer takve kuće tretiraju kao starine i tradiciju koja se mora čuvati, baš kao i istorijski baleti.

Kuda danas, u tim nepovoljnim vremenima, ide savremena igra...?

–Mislim da je sve uočljiviji povratak telu i pokretu, čistoj igri i fizikalnosti. U tom domenu se istražuje. U traganju za inovativnošću telo je opet u prvom planu. U prethodnom periodu to se bilo pomalo izgubilo, pred navalom konceptualnih projekata i onoga: ne znam dobro da igram ali zato jako dobro mislim i imam tonu ideja. Mislim da se i publika već prilično zasitila, recimo, velikog žderanja krofni na sceni i sličnih prizora. Ovo je, ipak, umetnost igre... Ona mora biti prva! Povratak kvalitetu pokreta za mene je znak da smo na dobrom putu.

Iako je kriza, za Markovića posla ima. Doduše, više napolju nego ovde, gde je i konkurisao sa svojim projektom, ali nije prošao. „Nema veze, konkurisaću ja opet. Ovde kod kuće gde kuće više nemam” – s gorčinom završava ovaj umetnik nomad.

------------------------------------------------------------

Stranac u rodnom gradu

– U Beogradu, mom rodnom gradu, ja se danas osećam strancem. Posle 40 godina života u stanu u današnjoj beogradskoj Silikonskoj dolini, neki su iz tog prostora isterali moju majku. Ne mare ni šta sud kaže. Moj otac, pak, kupio je stan u izgradnji, koji je već bio prodat drugom... Pa, ni stana, ni novaca... I kad dođem ovde pravi sam gost, koji spava kod dobrih prijatelja.