Неутрална служба или партијски плен

Расписивање парламентарних избора у Србији за 21. јануар 2007. године несумњиво је довело до неке врсте узнемирења у структурама које чине државну управу, а то се дешава пред сваке изборе. Извесно је да ће после формирања нове скупштине доћи и до избора нових министара, али засад је неизвесно шта ће се десити с функцијама државних секретара и помоћника министара.

Закон о државној управи (донет прошле године, по узору на европска законодавства), уводи функцију државног секретара, уместо заменика министра, а може их бити један или више у сваком министарству. Државног секретара поставља влада на предлог министра и дужност му престаје када и мандат министру. Државни секретар је поред министра једини политички функционер у државној управи којег поставља влада.

Ипак, иако је законом предвиђен престанак функције државног секретара упоредо с разрешењем министра, влада Србије је на недавној седници потврдила мандате државним секретарима у министарствима финансија, пољопривреде и здравља, који су на ове позиције постављени на предлог странке Г17 плус. Оваква одлука је, с прагматичне тачке гледишта, исправна, јер министарства морају да наставе са својим текућим активностима и у наредним месецима, а логично је да руководилац који је био на функцији у претходне три године може добро да контролише и усмерава рад органа управе у прелазном периоду до предстојећих избора.

За разлику од државних секретара, истим законом је одређено да су помоћници министра "државни службеници" (које поставља влада) а не функционери, и да им мандат траје пет година.

Та законска одредба је, по мојој процени, дефинисана на овај начин из два разлога. Први је компатибилност с европским стандардима који захтевају да државна управа има континуитет у раду и руковођењу. Наиме, честе промене руководства ометају ефикасан рад, с обзиром на то да нови руководиоци имају своје концепције, а често желе да поверене задатке обављају у сарадњи с "провереним" сарадницима, које запошљавају у органу у којем су постављени, што све доводи до застоја у раду, прекомпозиција у секторима и одељењима, па неретко и до лоших међуљудских односа.

Други разлог је, чисто политичке природе и односи се на покушај странака да задрже утицај у власти, независно од резултата следећих избора, с обзиром на то да је предвиђено да мандат помоћника министара траје пет година.

Ипак, ни овај "законски маневар" не мора бити релевантан после избора, јер нова влада може да промени закон и тако неутралише поменуту одредбу, стварајући услове за замену досадашњих помоћника министара новим.

Како све ово утиче на рад државних службеника и државне управе уопште?

Није, наравно, тешко закључити да претерано уплитање политике у управу не доприноси ефикасном остваривању законом поверених задатака. С обзиром  на то да се руководећа места у државној управи код нас често посматрају као "партијски плен", не би било изненађујуће да и руководиоци нижих организационих јединица као што су начелници одељења, па чак и руководиоци група, после избора, буду морали да стрепе за своје позиције.

Пошто је јасно да овакве тенденције нису у складу с прокламованим начелима деполитизације, професионализације и модернизације управе, сматрам да би код нас требало увести неку варијанту тзв. британског модела, у којем министарства имају функцију "политичких секретаријата", фокусираних само на кључне надлежности и послове од највишег приоритета и који комуницирају с парламентарном већином, запошљавајући релативно мали број особља. Међутим, према том моделу, највећи део управних и других административних послова, пренет је на тзв. извршне агенције, у које се уводе тржишни принципи функционисања и ставља нагласак на управљање помоћу резултата (енг. performance management). Тако би се, применом позитивних искустава "вестминстерског модела јавне управе" (или "новог јавног менаџмента", како га некад називају), могао умногоме амортизовати непожељан утицај политичких промена на кретања у јавним службама.

Да не би било речи само о непожељним трендовима, треба поменути и оно што је позитивно кад је у питању реформа домаће државне управе. Сматрам да је формирање владине Службе за управљање кадровима (основана у децембру 2005. године Уредбом Владе Србије) корак у правом смеру, јер сада коначно постоји јединствена служба на нивоу републике, надлежна за свих 17 министарстава (као и десетина завода, управа, дирекција, комисија...), која се бави управљањем људским ресурсима, перманентном обуком службеника, вођењем централне кадровске евиденције, оглашавањем интерних и јавних конкурса, обезбеђивањем квалитета услуга и другим активностима од значаја за квалитетну реформу државне управе у Србији.

Предавач на Вишој пословној школи у Новом Саду
на предмету "Савремене тенденције у јавној управи"