Човек са два имена и презимена

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Да је Волфганг Гете био у праву када је написао „да несрећа обликује човека и присиљава га да упозна самог себе” потврђује и живот председника Удружења логораша Другог светског рата Републике Српске седмдесетседмогодишњег Гојка Кнежевића. Он је рођен у селу Ушивац код Козарске Дубице, а у лето 1942. године, с још 24.000 козарске и поткозарске деце, усташе су га дотерале у логор у Старој Градишци.

У Старој Градишци је гледао када су усташе стрељале заробљену децу на обали Саве. Такође, гледао је када су децу угониле у камионе цистерне у којима су их давили отровним гасом.

„Моја мајка Јованка је у збегу на Козари родила кћерку којој је наденула име Лепосава. Усташе су одмах убиле моју сестру, а затим сам гледао како убијају и моју мајку. Осим њих две, у усташким логорима је убијено осморо моје браће и сестара. Ја сам једини преживео захваљујући Диани Будисављевић која није могла гледати патњу деце у усташким логорима. Она је, с Међународним црвеним крстом, обилазила Јасеновац, Јастребарско и друге усташке логоре из којих је сигурне смрти спасла 12.000 деце”, прича Гојко Кнежевић од којег је усташки пакао направио анђела. То доказује и Орден части са сребрним зрацима, највишим признањем за храброст и хуманости којим га је одликовао бивши председник РС др Рајко Кузмановић.

Он каже да је изСтаре Градишке пребачен у Јасеновац, одакле је премештен у Сисак, а затим је преко „кужне“ болнице у Загребу доспео у логор „Јастребарско”. „У јесен 1944. године одведен сам у Завод за глувонему децу у Загребу. Из Завода су ме преузели Бланка и Стјепан Новаковић, али су ми променили име у Војко Новаковић. Код њих сам дочекао ослобођење и остао сам код њих све до 1948. године када ме је пронашао отац који је био у партизанима. Када се појавио у Загребу дошло је до драме коме ја припадам – Новаковићима или свом биолошком оцу”, сећа се наш саговорник.

У Загребу је остао до пунолетства и у њему је завршио основну школу и нижу гимназију. Када постао пунолетан отишао је у општину Чрномерац и вратио своје право име и презиме. „Из Загреба сам отишао у Београд и, као стипендиста борачке организације, уписао средњу техничку школу. Затим сам из Београда прешао у Бањалуку и завршио техничку школу, а после тога сам ванредно уписао и завршио Електротехнички факултет у Љубљани”, описује свој животни пут Гојко Кнежевић.

Он је, осим тога, био и фудбалер – играо је за Загреб, тузланску Слободу, панчевачки Динамо, Борац из Бањалуке и Рудар из Какња, који је, као тренер, увео у тадашњу Другу лигу.

Кнежевић је и иноватор, а његов најзначајнији изум уграђен је у тенк Т-84. Реч је о уређају који ствара притисак који уништава противтенковске мине.

„Непосредно пред избијање рата у Хрватској почео сам да сањам све оне ужасе које сам преживео у Јасеновцу и другим усташким логорима. Несвесно сам наслутио шта ће се догодити и, као резервни артиљеријски официр, био сам најпре добровољац у бившој ЈНА, а затим у Војсци Републике Српске”, рекао нам је Гојко Кнежевић.

На крају разговора, Кнежевић је још једном истакао улогу Диане Будисављевић у спасавању српске и друге деце из усташких логора. „Она је радила све што је могла да нас спасе и ја верујем да сам остао жив захваљујући томе што ме је дала на усвајање породици Новаковић с којом је била блиска. Ми смо покренули иницијативу да у Бањалуци једна улица или трг добије име Диане Будисављевић. За сада немамо никаквог одговора, али верујемо да ће наш предлог бити прихваћен”, казао нам је Гојко Кнежевић.

--------------------------------------------------------------------------------

Ко је била Диана Будисављевић

Диана Будисављевић (девојачко презиме Обексер) рођена је у Инзбруку 1891. где је и умрла1978. Била је удата за хирургаЈулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Он је био један од малобројних загребачких Срба поштеђених убијања, протеривања или пљачке имовине за време тзв. НДХ.

Током Другог светског рата бавила се хуманитарним радом и сигурне смрти спасла 12.000 деце из усташких логора смрти (углавном српске, с Кордуна, Козаре и хрватских и босанских села).

Ова акција је била једна од најтежих и по броју спасених најобимнијих хуманитарних акција везаних за концентрационе логоре у Другом светском рату. Ипак, од последица боравка у логорима, после спасавања је умрло око 3.200 деце.

Да би сачувала идентитет деце, током рата је водила картотеку о спасеној дјеци.